U znaku crteža

Miroslav Šutej, Ljubomir Perčinlić 

Beogrdaska publika uvek je imala retku priliku da bude dobro niformisana o trenutnim i ahtuelnim zbivanjima u likovnoj umetnosti, pre svega zahvaljujući otvorenosti svog muzejsko-galerijskog sistema. Ako bi se pobrojale izložbe umetnika iz drugih jugoslovenskih centara koje su samo tokom poslednjih nekoliko sezona ovde priređene mogao bi se zaista konstatovati kontinuiteg dobre prakse po kojoj ova sredina može služiti kao primer. No, nažalost, to se odnosi samo na Beograd. Razlozi stvarnom neprisustvovanju umetnika iz Beograla i Srbije u drugim sredinama raznovrsni su: od prečesto isticane materijalne oskudice, ili kulturne i ekonomske izolovanosti koja u poslednje vreme kulminira, pa sve do stvarne nezainteresozanosti onih koji formiraju likovne programe. Ako je izvan naših kompetencija da razložvo razmatramo prva dva uzroka, ovaj treći je svakako u našem okviru i stoga se i ukazuje na njega. Dve izložbe o kojima je sada reč samo su dokaz više za izrečenu tvrdnju. 

Na kratkoj turneji po Srbiji koja sem Besgrada obuhvata još Pančevo i Niš, u Grafičkom kolektivu je priređena izložba grafika Miroslava Šuteja (1936). Kroz dvadesgtak serigrafija u boji nastalih od 1975. do 1982. on je još jednom potvrdio svoja sasvim osobena umetnička shvatanja. U samom početku umetničkog delovanja koje datira u prvim godinama sedme decenije, Šutej je izgradio grafički izraz koji je paralelno trajao sa crtežom, slikarstvom, i prddmetnim formulisanjem zamisli. Naravno da se tadašnja opšta umetnička klima odrazila na Šutejev stav pre svega u jasnom ukazivanju na poreklo iz op-arta i ikonografije pop-kulture. Odmah je primećeno njegovo krajnje individualno shvaćena optička umetnost, aktivitet crno-belih odnosa koji su proizvodili poseban efekat. Ta linija interesovanja za vizuelno oživljavanje ravnine na kojoj počiva rad, Šuteja je direktno odvela do radikalnijeg koraka – prelaska u treću dimenziju, tj. izradu objekata, a potom i započinjanje serije crteža i grafika sa pomičnim delovima. Ako je plastika njegovih objekata pre svega usmerena ka retinalnom delovanju dovodeći u nedoumicu tačno zapažanje karaktera prostornih odnosa, dotle je struktura promenljivih formacija grafičkih oblika iziskivala aktivnu odluku posmatrača u konačnoj interpretaciji dela. Miroslav Šutej je na planu jugoslovenske grafičke umetnosti u špici onih pomicanja u polju eksperimentalnog i inovatorskog shvatanja koje joj osiguravaju postojanu vitalnost.

Gost, ali samo uslovno govoreći, iz Bosne, našoj publici dobro poznati Ljubomir Perčinlić (rođen 1939, završio Likovnu akademiju u Beogradu) predstavljen je ovog puta u Galeriji Kulturnog centra radovima na papiru — akvarelima i crtežima. Jedna tiha, geometrijska sintaksa dobro poznate poetike, ovom prilikom je pretočeva u još minimalnije strukture, na samom rubu tautološkog govora. Perčinlić je kao umetnik započeo rad pod jakim uticajem tradicije i sa jasnim reminiscencijama na bogumilsku srednjovekovnu plastiku: figuralne predstave sa jako stilizovanim predlošcima poput stećaka. Kasnih šezdesetih godina njegov izraz postao je emancipovaniji iako se i dalje kretao u pravcu geometrijkog estetizma zamagljenih prelstava i prividne znakovnosti. Oblikovna razrada ovih elemenata odvela ga je do dalje redukcije, do bledunjavog kolorita veoma rasvetljenih harmonija lihtplavog i srebrnasto-sivog sa šturim kompozićionim sadržajima. Trend smirenog geometrijskog promišljanja čija je mera sasvim osobena u našem likovnom miljeu, zaokružena je u novom ciklusu crteža koji su gustinom rastera gradili svoju lkovnu predstavu. Poreklo ove umetnosti može se otkriti i u njoj srodnoj atmosferi mirnih enterijera i poetici mrtvih priroda koje su gotovo kultno negovane u Beogradskoj školi. Uostalom, Perčinlić je i učio slikarstvo kod Nedeljka Gvozlenovića, jednog od najvažnijih protagonista takvog opredeljenja. Suština formalnog definisanja ovde je u osnovi određena odnosima linijskih konfiguracija koje grade više ili manje pravilne oblike animirajući pažnju i to ne samo usled prirode njihovog nastanka (veoma blago urezivanje linija na papiru, ili bledi akvarelni nanosi) već i zbog potpuno oformljene strukture koja odražava jasan karakter kontemplacijskog mira.

Jovan Despotović

Politika ekspres, Beograd, 27. 3. 1984, str. 6