Zoran Pavlović – Epika postojanja

I danas kada nakon pet godina ponovo izlaže u Galeriji Kulturnog centra Beograda Zoran Pavlović (1932) iznova postavlja pred posmatrača ista ona pitanja koja su kao i ranije prevashodno usmerena ka prepoznavanju aktuelnih moralnih, idejnih i egzistencijalnih tokova savremenosti. Dvaesetak uljanih slika, rećinom velih formata nastalih tokom poslenje  četiri godine, već na prvi pogle deluju jednom sasvim oformljenom izražajnošću kod koje  dominira fabulari sloj, a potom se uočavaju bitne naznake formalnih karakteristika nastalih u  jenom drugom pravolinijskom procesu razvoja koji je mogao biti redovno praćen od njegovog prvog javljanja 1959.  godine. 

No, ova geneza u slučaju Zorana Pavlovića je porimila i neke složenije promene čija su polazišta u osnovi u jednoj kontempativnoj aktivnosti što ovom autoru obezbeđuje kretanje u delikatnom prostoru angažovanosti. Formalno se razvitak Pavlorićevih plastičnih shvatanja može podeliti na nekoliko etapa koje nisu toliko međusobno odeljene budući da ih je uvek povezirala jedna uznemirujuča zagledanost u otvorenu problematiku ovog vremena. Radovi iz njegovog prvog ciklusa bili su u izvesnoj meri geometrijskog rada, odajući već tada svoju  intelektualnu pozadinu. Sa epohom enformela tokom 60-tih godina Pavlović je ponešto aktuelizovao sopstveni izraz, ali se nikada potpuno ne podvodi pod njegovu opštu liniju koja je vladala srpskom umetnošću.  Otuda Pavlović ubrzo formuliše jednu posebnu plastičku sintaksu: definisao je karakteristično slikarstvo koje  je ostalo u nivou zainteresovanosti za osobine (ne)slikarskih materijala i istovremeno je integrisao metod prišivanja velikih površina tkaninama grubih struktura. Materijalogija tih slika deflnitivno je oblikovala jezčku stranu njegovog izraza koji se, mada u nešto izmenjenom vidu, protegao do najnovijih slika. 

Danas Parlović klasičnije slika, a to znači da formalne elemnte izraza upotrebljava na njima primereniji način. Te slike predstavljaju onaj granični primer oko koga se mogu  izoštravati saznanja o modernom i klasičnom, aktuelnom i postojanom u likovonoj umetnosti. Naravno da je sasvim jasno da je ovo slikarstro po svojim osnovnim namerama bliže tradicionalnijim oblicima figuracije nego trenutnim zbivanjima koja se koriste naročitom vrstom pseudofiguracije, no po tipu prosvećenosti koja joj stoji u osnovi ona produžava da aktivno sudeluje u klimi današnjeg shvatanja likovnosti. 

Odavno je Pavlović rekao da ga ne zanimaju trenutne aktuelnosti u umetnosti, međutim, kako  je za njega slika polje refleksije autorskog subjektiviteta, introspekcija unutar slojevitosti svesti, znaja, iskustra, te moralnih i idejnih opredeljenja, osigurana mu je ona mera savremenosti koja ga umešta u svoje vitalne tokove. U opozicijama prošlosti i sadašnjosti,  figuralnog i apstraktnog, klasičnog i modernog, kontinuiteta i skokova, Pavlović se samoodredio jasnom koncepcijom: dramatična prelamanja sonornih tonova po širokim površina, figuracija koja je izobličena, svedena na znakovnost što uznemirava ovakvim postojanjem, ukazuje na epiku bivanja u današnjem svetu, a ovde je oslikana kao posledica jednog osetljivog intelektualnog angažovanja koje se ne miri sa okolnim stanjem, već se zalaže  jedinstvenim humanizmom. Po ovome Zoran Pavlović je autentična figura u savrenim tokovima jugoslovenske umetnosti. 

Jovan Despetović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 4. 1984