Jelena Radović – “Rekonstrukcija gvire”

Ostajući dosledna traganju za onim mladim stvaraocima koji su iz različitih razloga, uglavnom, izvan oficijelnih umetnički tokova i institucionalnog sistema, Galerija “Zvono” je ovog puta priredila izložbu pod neobičnim nazivom “Rekonstrukcija gvire” sačinjenu samo od jedne prostorne instalacije Jelene Radović.                  

Služeći se Gombrihom autorka je dala osnovni uput za čitanje svog rada:                  

“Ono što možemo da vidimo kroz gviru (ključaonicu) ne otkriva nam trenutno i neposredno ‘šta je tamo’; u stvari i ne možemo da kažemo ‘šta je tamo’; možemo samo da nagađamo, a na to će nagađanje uticati naša očekivanja”.                  

Rad se sastaji od gustog spleta dve vrste žica: jedan, spoljašnji, sačinjen je od debljih i svetlijih vlakana, a drugi, unutrašnji, od tanjih i tamnijih. Spoljašnji predstavlja samu gviru, a unutrašnji ono što se kroz nju vidi – nerazgovetnu ljudsku siluetu. Metaforička i vizuelna igra Jelene Radović (rođena u Beogradu 1970. godine gde je završila Fakultet likovnih umetnosti na kome je i magistrirala) upravo se sastoji u senzibilnom očekivanju i perceptivnom nagađanju sadržaja i smisla onoga što se možda “vidi”, a možda je pak to tek sugestivna imaginacija kojom autorka “zavodi” pogled gledaoca u neočekivanom pravcu.                  

Na tom mestu, govoreći krajnje uprošćenim, minimalističkim vizuelnim jezikom, upravo se i nalazi problemsko čvorište aktuelnog stvaralaštva svedeno na jednostavno pitanje: šta mi u stvari vidimo kada posmatramo neko delo recentne umetnosti? Da li je u pitanju samo ono što na prvi pogled vidimo, ili se iza te optičke ravni nalazi složeniji sistem znakova koji gradi jednu potpuno drugačiju estetičku oblast izvan standardizovanih tokova umetnosti na kraju devedesetih.                  

U nepreglednom mnoštvu današnjih atomizovanih autorskih umetničkih projekata ne samo za laičku publiku već i za kritički posvećeniju, snalaženje među novim pojavama predstavlja ozbiljan napor prepoznavanja i tumačenja formi koje samo izgledaju poznate i prepoznatljive, našta nas je upozorio eklekticizam postmodernizma. Znatno dalje od vidljivog sveta umetničkih predmeta nalaze se odgovori na pitanja o njihovom smislu i značenju. Današnja druga umetnost, u smislu njenog promenjenog sadržaja, zaista nas upućuje da često samo nagađamo šta vidimo, a to će nagađanje, kako nam sugeriše i Jelena Radović, odlučno uticati i na naša očekivanja u odnosu na takvu umetnost. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 2. 4. 2000