Milun Vidić – skulpture

Milun Vidić (rođen 1940 u selu Roge kod Užičke Požege), vajar, dugogodišnji profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu, sada na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, spada u onu generaciju srpskih likovnih stvaralaca koji su posle istorijskog oslobođenja umetnosti od estetike socijalističkog realizma, vrativši je na internacionalne puteve u doba potpune prevlasti savremenosti (“socijalističkog estetizma”), pokrenuli njen platički jezik prema novom izrazu, prema onim sadržajima koji su najznačajnijim ličnostima među njima osigurali punu autorsku autentičnost. Time je stvoren jedan zanimljivi korpus umetničkih fenomena sa autorima koji su otvarali dalje izražajne potencijale srpske skulpture zbog kojih se, pogotovo tokom, osandesetih i devedesetih godina, na sceni pojavio veliki broj zaista originalnih stvaralaca koji su se potvrdili ne samo na unutrašnjim, već i na međunarodnim relacijama. Milun Vidić je svojim delom dao istinski doprinos tolikom napretku naše vajarske umetnosti.                  

Kada se pojavio krajem sedme decenije Vidić je odmah skrenuo pažnju javnosti nastojanjem da se odvoji od dominatnih, tada važećih plastičkih formi koje su oslobodile skulpturu balasta pune mase i njene težine i uputili je prema otvaranju oblika i njegovog govora samim svojim izgledom bez pretenzija prema literarnoj naraciji, već naprotiv prema takvim kreativnim uzletima oblikovne imaginacije koja je upravo u epohi ovog autora kroz mnoge primere dostigla one estetičke norme koje na čudan, ali i opravdan način, važe i danas.                  

Gotovo da je svakim samostalnim nastupom Milun Vidić pomerao, dakako u istom vlastitom problemskom i poetičkom krugu, svoje delo sve ga više oslobađajući nepotrebnih opterećenja vajarske forme, ponajviše izvedene u drvetu, koja je zadržala centralnu nepravilnu masu, ali je ona relativizovana kvadratnim “obručima” koji su oko nje slagani gotovo na način instalacije koja se znatno kasnije pojavila kao legitimni i uobičajeni način građenja skulptorskog dela. Taj momenat u Vidićevom radu do sada nije dovoljno analiziran, ali nije ni potpuno previđan, tako da je ponešto ostalo nerazjašnjeno njegovo tačno mesto u tom korpusu. Tome je doprinelo i Vidićevo stalno pomeranje, koje je karakteristično i za njegovu najnoviju izložbu u Salonu Muzeja savremene umetnosti, u delima nastalim protekle godine, koja su još jednom potvrdila njegovu neprestanu potrebu da se kreće u traženju novih izražajnih mogućnosti.                  

Mlada istoričarka umetnosti, odnedavno zaposlena kao kustos Salona Muzeja savremene umetnosti, pišući predgovor ovoj izložbi, nije propustila da primeti tu konstantu u Vidićevom radu istakavši da njegovi:                  

“Najnoviji radovi iz poslednje decenije veka jesu potvrda ranijih kroz najraznovrsnije materijale i oblike. Ona srednja vrednost, između kompaktnog i razgrađenog, dobila je konačno svoj izgled, našla se. Nema krajnosti, svaka skulptura sabira u sebi iskustva pređenog puta. Milun Vidić je ostao jedinstvena pojava u našoj sredini.”                  

Ako bi mogao biti ponešto sporan zaključak, poznajući Vidića, da je njegovo delo ovime “dobilo konačno svoj izgled”, zasigurno je tačna konstatacija da je ova izložba istinsko “sabiranje pređenog puta”, jednog od najzanimljivijih za svet kritike i najuticajnijih za svet vlastitog kreativnog potomstva što je i ovom prilikom nesposrno potvrđeno. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 18. 4. 2000