Zdravko Joksimović – male skulpture i objekti

Zdravko Joksimović (rođen u Buču, Crna Gora, 1960. godine, diplomirao 1986. i magistrirao 1989. na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u klasi akademika Nikole Koke Jankovića, na kome je danas zaposlen kao asistent) uz Dušana Petrovića, Bate Krgovića i Srđana Apostolovića tokom druge polovine osamdesetih u našu plastičku umetnost uneo je jedan novi jezik zasnovan na izmenjenoj percepciji oblikovne forme, kao i smisao i sadržaj umetničkog predmeta, njegovu funkciju u toj nadasve pluralističkoj dekadi koja je defintivno širom otvorila vrata punoj autorskoj imaginaciji. Ova četvorica umetnika u nekoliko godina sredinom devete decenije sačinili su takvo delo za koje se već tada govorilo, a vreme je te kritičke konstatacije potvrdilo, da je obeležilo prelazni period u našoj umetnosti, po ideji Bonita Olive, između “vruće” i “hladne” transavangarde, ili prema Đermanu Ćelantu, između ekspresionizma i neekspresionizma postmoderne.                  

Njihov nagli, zajednički nastup na likovnoj sceni uneo je značajnu “pometnju” u dotadašnjem poimanju aktuelne umetnosti a kod kritičarskih tumačenja značajna pomeranja koja su nešto kasnije utrla put za pojavu nove ili druge moderne, prema definiciji Hanjnriha Kloca. Promena njihovog plastičkog jezika pokazala se i kao neophodno uporište za generaciju umetnika koji su im sledili i koji su dobro uočili i razumeli da je novi umetnički predmet postao auotoreferencijalan, zainteresovan samo za sopstveni izgled i vlastiti estetički koncept što je i na kraju ovog veka još jednom u žižu pažnje uvelo pitanje lar-pur-lartizma, dakle, one kategorije za koju se dugo vremena tokom modernizma nije čulo već se mislilo da je zauvek nestala iz kreativnog i teoretičarskog vokabulara.                  

Dakako da je svaki od pomenutih umetnka izgradio vlastiti skulptorski svet formi do autentičnog znaka po kome je bio lako prepoznatljiv u tom vremenu još jedne od brojnih stvaralačkih “tranzicija”. Ova konstatacija se posebno odnosila na rad Zdravka Joksimovića. Većina njegovih radova su malog formata (izloženih u Galeriji SULUJ), ali u poređenju sa “monumentalnim” delima, kakav je na primer i rad “Iste smo visine” iz kolekcije Muzeja savremene umetnosti, primetno je da njihova veličina nimalo ne utiče na sam proces stvaranja i finalizovanja njegove oblikovne forme. To ukazuje da je Joksimović zapravo nezainteresovan na dimenzije radova već da je isključivo koncentrisan na njihovo oblikovno i kolorističko dejstvo jer je boja takođe vrlo važna komponenta u opštoj vizuelnoj strukturi njegovih radova.                  

I činu kreacije Joksimović se vrlo često služi i gotovim predmetima uz pomoć kojih sa vlastito kreiranom formom gradi jedan poseban semantički sadržaj koji je često iracionalan, češće ironičan a najčešće enigmatičan. Rešavanje tih malih Joksimovićevih humorističkih zagonetki zapravo je jedini put kojim se gledaoci mogu kretati kroz njegove izložbe. Kadkada one izgledaju očigledne, direktne, ali se ubrzo primeti neki dodatak, detalj koji preusmeri ovu igru odgonetanja u sasvim neočekivanom pravcu. Ono što se na prvi pogled vidi kao jasno definisan predmet u njegovim radovima, najednom se preobrazi u svoju suprotnost, pa gledalac ubrzo stigne do utiska na koji nimalo nije računao na početku. Ta virtuoznost postvaljanja značenjskih stupica dopunjena je i njegovim, za današnje uslove gotovo nepoznatim, majstorstvom u obradi upotrebljenih materijala – pre svega drveta, što mu je i u porodičnoj tradiciji.                  

Kada se na onoj osetljivoj tačci koja jasno razdvaja umetnost od neumetnosti spoje te dve osnovne komponentne u delima Zdravka Joksimovića, dobijemo zapravo jedan opus koji iako pripada izrazito mladom umetniku, spada u sam vrh jugoslovenske aktuelne likovnosti ovog vremena koja značajno nadilazi lokalne okvire i duboko se utapa u internacionalne problemske sadržaje. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 9. 5. 2000