Lidija Merenik i Svetlana Mladenov – “Sedam teza novije srpske skulpture”

Pred dvadesetogodišnjicu Pančevačke izložbe jugoslovenske skulpture (prva je održana 1981), odnosno pred narednu koja se od 1993. priređuje u trogodišnjem rasponu, sa ratnom pauzom 1999, za 2. juni 2000. predviđeno je njeno najnovije izdanje pod nazivom “Relacije”, u Galeriji savremene umetnosti otvorena je autorska dokumentarno-problemska prezentacija našeg savremenog vajarstva pod nazivom “Sedam teza novije srpske skulpture”. Autorke koncepcije su istoričari umetnostri dr. Lidija Merenik docent na katedri za Modernu umetnost na grupi za Istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu i direktorka pančevačke galerije Svetlana Mladenov.                  

Njihova zajednička izložba sačinjena je iz dve celine i ima dva cilja. Najpre, želele su da u jednom malom dokumentarnom delu uz pomoć video zapisa i fotografija podsete starije gledaoce na dosadašnje Pančevačke izložbe jugoslovenske savremene skulpture koja je prošla kroz nekoliko faza neposredno povezanih sa političko-socijalnim, ali i umetničkim događajima koji su obeležavali svo to vreme, a mlađe da makar informativno obaveste o najvažnijim zbivanjima koja su je okarakterisala i dovela u red najrespektabilnijih jugoslovenskih umetničkih manifestacija. Drugi, svakako važniji je problemsko postavljanje sedam teza o novijoj srpskoj skulpturi kroz koji su autorski rad Merenikova i Mladenov obeležile neke od najznačajnijih, možda i najudaljenih tačaka u njenom posleratnom razvoju.                  

Ta mala, vrlo selektivna povest s pravom započeta je delom akademika Olge Jevrić (1922) koja je našu posleratnu skulpturu uvela u evropske tokove, oslobodivši je ne samo pogubnog uticaja socijalističkog realizma već i tradicije koja se u vajarstvu najduže i najupornije zadržala uprvo zbog prirode ovog medija koji se teško odlučuje za radikalnije promene pogotovo u malim sredinama kakva je naša. Prve otvorene forme plastičkog oblikovanja načinila je upravo Olga Jevrić neposredno nakon 1950, zapravo 1955. godine (posle izložbe Henrija Mura održane u Beogradu) kada su napokon i naši umetnici dobili neophodni i neposredni podstrek za slobodna istraživanja otvorenih prostornih oblika oslobođenih od punih masa, zadatih spomeničkih tema i antropomorfizma. Sa delom Olge Jevrić zaista je odpočelo novo, drugo poglavlje srpskog modernizma u skulptorskoj umetnosti. Drugim putem, ali sličnom cilju išao je i istoričar umetnosti i vajar Kosta Bogdanović (1930). Njegovo delo zasniva se na redukcijama, na stalnom pročišćavanju forme odbacivanjem svega nepotrebnog i svođenja plastike na znak, na prag vizulenog dejstva materijala koji upotrebljava (najčešće drveta), tek delimično boje, a ponajpre materijalnim tragom oblikovne aktivnosti. Bogdanović je savremenu srpsku skulpturu popeo na viši stepen emancipovanosti od spoljašnjih predložaka potpuno je odvojivši od realnog sveta formi. Njegovo bezpredmetno delo rezultat je i svesti o procesima koji su skulpturu, i likovnu umetnost uopšte, ubrzano odvajali od tradicije i uvodili u problemske sklopove čistog oblika, ali bez formalizma i ispraznosti koji su postali gotovo opštim mestom srpske savremenosti u ovom medijumu.                  

Dakako da je u ovih sedam primera najradikalnije delo Neše Paripovića (1942), odnosno njegov antologijski rad “Primeri analitičke skulpture” budući da spada u najuži krug naše konceptualne umetnosti. Izloženi rad sastoji se iz niza fotografija koje prikazuju autora kako “obljubljuje” nago žensko telo – akt, od glave do stopala čime je na nematerijalni način “oblikovao” jednu tradicionalnu umetničku temu. Dakle, konceptualni stvaraoci su u prvi plan izvodili ideju koja ih zanima bez potrebe da je opredmete u formu umetničkog dela. Implikacije ovog Paripovićevog rada gotovo da su dovoljne da objasne sve bitne ciljeve Nove umetničke prakse sedamdesetih godina koja je naznačena kao poslednja avangarda u ovom veku budući da su upravo oni sve procese započete Dišanovim aktivizmom zaokružili i doveli do završne faze.                  

Miroslava Kojić (1949) i Dragan Jelenković (1959) na različite načine učestvuju u formiranju onoga što se u svetskoj kritici naziva “druga moderna”, ali usled cezure socijalističkog realizma koji je začas prekinuo razvoj našeg modernizma i zapravo uzrokovao da se njen nastavak posle 1950. godine u našem slučaju uzme kao “druga”, a umetnost devedesetih kao “treća moderna”. Bilo kako, njihov neomodernizam samo je reprezentativni uzorak (koji je mogao biti i drugačiji) onih procesa koji aktuelnu umetnost ovog veka privode ne samo svom vremenskom kraju već i finišu, kako bi Karl Gustav Argan rekao, umetničkog projekta čiji (dis)kontinuirani tok pratimo duže nego jedno puno stoleće. Mrđan Bajić (1957) i Mirjana Đorđević (1967) zasigurno su naši najreprezentativniji primeri postmodernizma osamdesetih i neokonstruktivizma devedesetih. Iako još uvek spadaju u “mlade” umetnike, njihova dela već su istorizovana, postavljena na odgovarajuća mesta u aktuelnom sistemu i kritički valorizovana gotovo do krajnjih tačaka. Oboje su zaista dali osnovni pečat svojim “epohama” ostavljajući najdubljeg traga ne samo na kraju ovog stoleća već i ukazujući na puteve kojima će se nadalje aktuelna i problemski živa likovna umetnost kretati u sledećem.                  

Izložba “Sedam teza novije srpske skulpture” primerima radova dala je na zadovoljavajući način sadržaj i obim postavljene teze. Tekstualne eksplikacije njenih autorki Lidije Merenik i Svetlane Mladenov tek će uslediti čime će se dobiti i njihova kritička podloga. Na mapi današnje umetnosti ovih sedam primera zaista zaokružuju jedno umetničko polje ispunjeno zanimljivim stvaralačkim ličnostima, dometima i procesima koji su našu umetnost uprkos svim ometanjima i preprekama zadržale u internacionalnim jezičkim tokovima. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 17. 3. 2000