Slike za nepoznatog naručioca

Novo tržište umetnina i nova politika

Najstarija i najuglednija prodajna galerija u Beogradu, ona na Kosančićevom vencu, prošla je mnoge faze koje su obeležili i veliki uspesi i velike stagnacije pre svega u zavisnosti od ekonomske snage društva, odnosno, od jačine i veličine specifičnog tržišta na kome se obavlja promet umetničkih dela.    

SISTEM: Po svedočenju svih koji se neposredno nalaze u tom sistemu, a dominanti su dakako stvaraoci, potom galerije koje posreduju, najzad kolekcionari i ljubitelji umetnosti koji govore isključivo empirijskim pokazateljima, nikada nije bilo nepovoljnije stanje na tržištu umetninama nego što je danas. Totalno osiromašenje društva, privrede i pojedinaca izazvalo je dosad nezabeležen pad vrednosti umetničkih dela, a to je nateralo brojne stvaraoce da se povuku sa legalnog tržišta, odnosno da izbegnu uobičajeno galerijsko posredovanje u prodajama što kao posledicu ima i njihovo potpuno zamiranje.         

Dakle, osnovno je: kupaca gotovo da više nema, umetnici su postali nezadovoljni cenama koje njihovi radovi danas objektivno mogu da dostignu na tržištu (a koja je postala podosta različita od njihove tzv. umetničke vrednosti; ove dve cene – tržišna i umetnička su u stabilnim i bogatim društvima vrlo približene, dok su u siromašnim veoma različite – i uvek na uštrp umetničke). Prodajne galerije se stoga sve više doživljavaju kao potpuno nepotrebni deo ovog sistema.         

Očigledno je da se u ovakvim krajnje nepovoljnim uslovima (pošto svakako da nije moguće menjati globalne ekonomske potencijale niti uticati na resurse sa te strane) moraju tražiti neki novi putevi opstanka i regeneracije rada komercijalnih galerija. Na jedan od njih, svakako najteži i sa vrlo odloženim očekivanim efektima, iniciran je autorskom izložbom “Exces…” Jasmine Čubrilo koja je postavljena upravo u galeriji na Kosančićevom vencu. Predlog koji je ona učinila odnosi si se na umetnike mlađe generacije koji su dosad kao stvaraloci značajno afirmisani ali su istovremeno ostali izvan tržišnog sistema umetnosti uglavnom zbog uvrežene predstave po kojoj je njihov rad nekomercijalan.         

EKSCES: Međutim, sastav umetnika na ovoj izložbi pokazuje nešto drugo. Među prikazanim autorima koji sasvim svesno idu za poznatom idejom antitržišne estetike (koju su ustanovile istorijske avangarde a koju je do krajnjih granica razvila konceptualna umetnost sedamdesetih godina), slike i skulpture većine umetnika na ovoj izložbi makar u fenomenološkom ravni imaju “izgled” komercijalnih radova podložnih tržišnoj proveri vrednosti. Najvažnije je naravno da su izloženi radovi istovremeno pokazali i sve karakteristike svoga vremena koje je umnogome izmenilo i lik plastičkih umetnosti na samom kraju ovog milenijuma.    

Tako slike Daniela Glida pokazuju isečke iz njegovog svakodnevnog života sa poznatom ikonografijom devedesetih godina, a Uroša Đurića sve veće interesovanje za rusku slikarsku avangardu, pre svega za delo Kazimira Maljeviča koje još uvek provocira nove interpretacije. Objekti Gabriela Glida deluju neubičajenim skulptorskim formama i strukturama različitih upotrebljenih materijala koji su prošli kroz složenu tehnološku obradu, a Branke Kuzmanović geometrijma optičkih senzacija bez obzira da su realizovana u dve ili tri dimenzije. Novi radovi Ivana Ilića, s druge strane, sadrže tautološka svojstva koja kod manje upućene publike navikle na “metaforički”jezik likovnih umetnosti, izazivaju probleme razumevanja smisla. Vrlo sličnan pristup imaju i aktivisti novosadske grupe “Apsolutno” (Zoran Pantelić, Dragan Rakić, Dragan Miletić, Bojana Pejić) pokazujući upravo isti interes kod kreacije umetničkog predmeta. Njih u osnovi zanima novonastala situacija u nekada gvozdenom zavesom pedeljenoj Evropi na Istok i Zapad.    

Ovakvo čitanje izložbe “Exces…” naravno da nije jedino. Ono ima isključivu nameru da jednoj novoj publici pokaže novu umetničku produkciju, da ohrabri radoznalost i potencira potrebe ljudi na sličan način kako su u ranijim epohama bile zadovoljavane estetičke ambicije kolekcionara, sponzora, mecena ili ktitora. Izloženi radovi imaju punog smisla koje im daje estetika njihovog vremena i po tim osobinama oni identifikuju likovne vrednosti epohe – na manje-više sličan način na koji su to čili i njihovi prethodnici, klasični i tradicionalni umetnici koje poznajemo iz istorije umetnosti. Potrebno je, znači, senzibilizirati novu publiku na drugačiju estetiku.         

MURAL: Istovremeno je sa otvaranjem izložbe promovisan je jednan novi beogradski murala. Odmah pored same galerije profesor Čedomir Vasić je sa asistentom Brajanom Vasićem oslikao dvadeset metara dugački zid sa osnovnom temom “Prodajna galerija”. A zatim tu je i tema pejsaža koja je specifikovana na zanimljivi način. Naime, zid na kome je ova slika izvedena postao je “transparentan”, dakle, tako proziran da se “kroz” njega vidi panorama Novog Beograda, Ratnog ostrva i Zemuna. Na tom literarnom sadržaju lako se prepoznaje poznata i uobičajena Vasićeva slikarska semantika za koju su najkarakterističniji potpuna kontekstualizacija slikarskog prizora, poigravanje sa optikom posmatrača, citatnost nekog stilskog obrasca iz povesnog perioda iz istorije umetnosti.  Pored prošlogodišnjeg murala koji je Vasić izveo na Terazijama, pored fotografskog ateljea Milana Jovanovića, ovaj na Kosančićevom vencu programski je najdosledniji i najodređeniji u zidnom slikarstvu ovog autora.         

Način na koji je mural realizovan pokazao je kako je ovde zapaćeno pogrešno shvatanje da su umetnici dužni da rade isključivo o vlastitom trošku i za vlastitu slavu, odnosno da im se redovno ne plaća za dela na koja je društvo vrlo ponosno i redovno se njima hvališe u svečanim prilikama.         

NEODGOVORNOST: Kada je uz poznate peripetije konstituisana gradska vlast, u tom prvom trenutku pokazala je i vrlo nametljiv interes da jednim novim, drugačijim ponašanjem i u poslovima organizovanja i finasiranja gradske kulture i umetnosti ne bi li se pokrenuli njeni umrtvljeni potencijali. Tada je predsednik beogradske vlade arh. Paja Krunić u punoj pobedničkoj euforiji pozvao novoimenovane direktore institucija kulture koje finansira grad (pošto postoje namenska sredstva u gradskom budžetu) da se urede zapušteni ulazi, kalkani, rasveta itd na njihovim prilazima. Prodajna galerija je stoga odmah pozvala Čedomira Vasića da načini pomenutu zidnu sliku. Problem je, kako je to postao redvni običaj, nastao kod plaćanja. Nikakvi pozivi (barem desetak koje je evidentirala predsednikova sekretarica) onome koji je praktično u ime grada naručio ovaj mural nisu pomogli – arh. Krunić je oglušio se o javno iznete obaveze.                  

Uz, u skorije vreme zabeležena čak tri pogrešna postupka u odnosu na vitalna pitanja umetnosti: ovaj slučaj sa muralom na Kosančićevom vencu, čitanju jednog antiizbornog plakata (o čemu smo pisali u Vremenu od 11.10.1997) i višestruko povećanim nametima umetnicima – korisnicima gradskih ateljea koje je izazvalo njihovu opravdanu pobunu, mogao bi se već sasvim pouzdano izvući zaključak o tome kako na serioznu likovnu kulturu gleda aktuelna gradska vlast. A takva pomisao nikako ne ide u prilog ostvarivanja predizbornih obečanja – sva je prilika, nažalost, da su i novi političari oboleli od poznatog pedesetogodišnjeg (uz sasvim male izuzetke) sindroma ili krajnje ideologizovanog ili potpuno neodgovornog odnosa prema umetničkom stvaralaštvu. 

Jovan Despotović 

Danas, Beograd, 10.5. 2000, str. 8