Sadko Hadžihasanović – slike, radovi na tapetama, crteži

Nismo tako često u prilici da se na magistarskim izložbama koje se priređuju u Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti nedvosmisleno uverimo u neke izuzetne vrednosti ili značaj pojedinih umetničkih sadržaja koji su dospeli do te faze da ih prepoznajemo kao autentične stvaralačke  iskaze. Naravno da striktne akademske metode rada ponajmanje mogu biti podsticaj za verifikaciju umetničkog dometa, ali su one sasvim sigurno pogodne samo određenim i jasno definisanim artističkim sistemima. Da je ovo jedino u izuzetnim prilikama tačno potvrđuje samostalna i izložba Sadka Hadžihasanovića koji je u akademijinoj galeriji izložio desetak dela -  slika, radova na papiru, kolaža i crteža. 

Hadžihasanović je rođen 1959. godine u Bihaću; Akademiju za likovne umetnosti završio je 1982.  u Sarajevu. Potom  je dve godine proveo u Beogradu na postdiplomskim studijama koje su  okončane ovom izložbom. Bilo je prilike da se tokom poslednjih godina iz izložbe u izložbu upoznajemo sa stvaranjem jednog autentičnog sveta doživljaja i vizuelnog iskustva što su iskazani vrlo specifičnim plastičkim jezikom. 

Već na prvi pogled očigledno je da Hadžihasanović neguje istančan vizuelni senzibilitet koji ga po mnogo čemu približava ili mestimično čak i uvršćuje u aktuelnu klimu oko Slikarstva prizora.  Sadko se ne libi da se u skladu sa sopstvenim raspoloženjem, trenutnim nabojem imaginacije ili  svesnom artificielnom odlukom uputi potpuno oslobođenim kreativnim putevima u kojima su  integrisane različite medijske aktivosti. On je tako podjednako zainteresovan i za klasičnije  shvaćen čin slikanja koji se ponajviše priklanja akademskoj upotrebi pikturalnih sredstava, dakako u najboljoj tradiciji modernizma. Okviri takvog njegovog zanimanja disperzivno su postavljeni oko enformela, slikarstva struktura i spacijalizma (sa neposrednim referencama na Luča Fontanu).  ”Citati” po ovom autoru isprepletani su na jednom mestu – u jednom radu – sa novofigurativnim tendencijam iz 6o-tih godina kada je ljudskoj predstavi vraćen, slikarski dignitet te je ova legitimno ušla i u sadašnju slikovnu prizornost. Isprepletanost ova dva disparatna postupka i stava koji su se u jenom istorijskom i društvenom tenutku međusobno isključivala, sada su postavljeni jedan kraj drugog i zajedno čine fon na kome Hadžihasanović gradi transformaciju sopstvenog slikarskog doživljaja. 

No, posebna zanimljivost, po čemu je zapravo ovaj umetnik na sebe i skrenuo pažnju kritike, su upravo njegovi kolaži i crteži, prostorni i površinski, koji su ponajbliži jednom jasnom i samosvojnom vizuelnom identltetu. Slobodna jezička formulacija koja ocrtava ove  radove,   upotreba umetničkih i neumetničkih sredstava (što se sa stanovišta seriozne kreativnosti često bribližavaju kiču – poput sobnih tapeta i gipsanih ukrasa građanskih ambijenata) razvila je jedan  osobit metod rada, baratnja materijalom i sredstvima, koji istovremeno označavaju već potpuno  oformljen stvaralački sistem. Hadžihasanović se izražava kodovima umetničke tautologije dok na  jednu standardnu i uniformnu osnovu gotovih proizvoda izvodi intervencije različitog tipa: bilo da izrezuje papirne radove i takve ih uključuje u delo, bilo da interveniše na prepoznatljive  uzorke kič-arta i na taj način ih komentariše i dovodi u red rigidnog unetničkog predmeta. Način manipulacije ovim materijalima, njihove površinske i prostorne konfiguracije koje često postaju radovi vrste instalacija, nedvosmisleno ukazuje na jedan zanimljiv i aktivan umetnički pogled potekao iz jasnih stvaralačkih poriva kojima su direktni povodi u specifičnim umetničkim i autorskim shvatanjima. 

Tokom proteklog perioda sporadično, a u najovije vreme sve češće zapaža se određena umetnička plima koja dolazi iz bosanskohercegovačkog kulturnog prostora. I ako možemo posvedočiti da je otuda kontinuirano pristizao pojedinačni autorski manir koji je prepoznavan od kritike, te primereno valorizovan, danas je vidljiva čak pojava generacije umetnika sa očiglednim i realnim kreativnim potencijalima. Promena u ovom smislu dakako da je razultat niza okolnosti i planskih  projekata, ali je istina i to da se oni teško mogu dogoditi bez za to pogodnih i autentičnih umetničkih pojava. U tim vanrednim fenomenima likovne kulture Bosne i Hercegovine u ovom periodu i u najmlađoj generaciji umetnika posebno zanimljivu pojavu čini upravo Sadko Hadžihasanović. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, 6. 1984, Moment, br. 2, Beograd, 1985, str. 44