Podsticanje nužnosti pobune

I

Petnaest godina je prošlo od umetničko-ulično-medijskih performansa Nuneta Popovića i grupe Magnet. Trebalo bi da je to dovoljna “istorijska distanca” za davanje konačnih sudova o ovom umetničkom fenomenu i aktivizmu devedesetih godina. Ali, posle kratkotrajnog, početnog preobražaja našeg društva i države između 2000. i 2003. godine, od 2004. je nastupio ubrzani povratak na staro političko stanje: revidiranje petooktobarskih političkih ideja i zaustavljanje započetih promena uz pomoć partija koje su 2004. bile na vlasti i u koaliciji sa partijama koje su do 5. oktobra 2000. postale vlast. Stoga se ta distanca toliko “istopila” da je uspostavljen svojevrsni, “zakulisni” (ali sve vidljiviji!) kontinuitet sa poslednjom decenijom prošlog veka. 

To je razlog što na delovanju Nuneta Popovića i grupe Magnet danas pre možemo da gledamo kao na još uvek aktuelno ponašanje i stanje pobune iz ranijeg perioda, nego da se iz lagodne akademske pozicije bavimo pukom istorizacijom Magnetovog rada. Možda je zbog toga ova tekstualna i izložbena retrospektiva poseban izazov i iskušenje da se ne govori (samo) o prošlosti već i o sadašnjosti (pa i budućnosti?). A možda je to, napokon, i bila suštinska poruka Magneta i Nuneta Popovića, koja nije bila shvaćena u njihovom vremenu: do pravih promena neće ni doći, sve dok se društvena, posebno kulturna matrica ne promeni suštinski, a ne formalno. 

U deceniji u kojoj se Nemačka ujedinila posle rušenja berlinskog zida, a raspala Jugoslavija posle ratova u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, kada je donet novi Ustav Srbije i kada su održani prvi višestranački izbori posle pedeset godina (a nedugo kasnije tenkovi na ulicama Beograda bili isterani da brane rezultate), u godini u kojoj je Slobodan Milošević na Trećem kongresu SPS-a ponovo izabran za predsednika stranke, kada je počeo i raspad Srbije sa “tihim” sukobom na Kosovu (koji će ubrzo prerasti u pravi rat), bili su stvoreni politički i društveni uslovi da se jedan deo umetničke scene u Srbiji radikalizuje i da se od akademskih i artističkih produkcija pređe na aktivizam primeren surovoj društvenoj realnosti. Okolnosti za angažovanu umetnost su bile “kao naručene”, ali ipak angažovanih umetnika u Srbiji je bilo malo i domet njihovog rada nije dopirao dalje od umetničkih krugova, sve do pojave grupe Magnet. 

Nune Popović je početkom 1996. godine sa nekolicinom saradnika formirao grupu Magnet koja je po svojim nastupima bila najradikalnija u umetničkom delovanju i reakcijama koje je izazivala. Magnetov cilj je bio da pronađe i javnosti predstavi kreativan i nenasilan način za masovnu borbu protiv totalitarnog režima Slobodana Miloševića, kako bi se omogućilo stvaranje novog društva u Srbiji. 

Oštre makaze u rukama (rano je da se tačno kaže – u čijim sve rukama) monstruma sekle su sve niti progresa, demonska igra je počela i traje do danas: Srbija je u opasnosti, Srbi su pred genocidom, neprijatelj je svuda okolo, istorija i tradicija opominju, oružje, oružje!, ratom u odbranu, pesmom i naukom u nacionalni zanos i ponos, kosti iz grobova moraju biti osvećene – agonija mržnje i besa… Dok je ovo pisao za uvod knjige Falus revolucija[1] Nune Popović je pokazao koliko je bio svestan dubine i rasprostranjenosti bolesti koja se zapatila u Srbiji poslednje decenije prošlog veka. Bolesti koja ju je odvela u rat sa Slovencima, Hrvatima, Bošnjacima, umalo sa Makedoncima i Crnogorcima, i napokon sa Albancima, sa svim narodima sa kojima je živela skoro osamdeset godina. Epilog je bio gorak lek – bombardovanje 1999. godine i definitivno gubljenje južne pokrajine Kosova i Metohije, koja danas Srbiji stoji kao najveća prepreka za politički i ekonomski ulazak u Evropu. 

Nunetov odgovor na takvo stanje u društvu bila je umetnička pobuna u formi performansa i iznenadnih, nenajavljenih gerilskih uličnih akcija masmedijskog karaktera, koje su se pokazale kao najefektniji način da se jasno iskaže stav i da se utiče na javno mnjenje, podstičući potrebu za društvenim promenama i život vredan čoveka u savremenom svetu. 

Pobune u umetnosti, na različite načine, bile su česta pojava u srpskoj umetnosti dvadesetog veka.[2] Nune Popović i članovi grupe Magnet su se o avangardama i radikalnim umetničkim praksama neposredno edukovali kod Vujice Rešin Tucića (1941-2009), pohađajući njegova predavanja kao stipendisti škole Tradicija avangarde, koja je radila od 1993. do 1995. godine u Beogradu, na Paliću i u Ečki. Škola je u svom sastavu imala i odel Kontradiktorij koji je vodio pisac i književni kritičar Ostoja Kisić. Iz škole Tradicija avangarde je upravo i proistekle grupa Magnet. 

Od 1993. godine do osnivanja grupe Magnet deo njenih članova radio je pod imenom Tradicija avangarde kada su izvodili brojne umetničke projekte u institucijama, imali interno glasilo Uac, Safet, Halucinacije, a potom su izdavali časopis za savremenu umetnost Magnet (1994-1995), čiji je glavni i odgovorni urednik bio Nune Popović. Jezgro grupe Magnet činili su: Nune Popović, Ivan Pravdić i Jelena Marjanov, a u radu su učestvovali i Siniša Tucić, Nikola Popović, Marija Lončar, Vladimir Acan, Mina Vuletić i Dejan Jakovljević, kao i drugi saradnici različitih profesija i godina. 

Od 1996. kada su osnovani do 1998. koliko je grupa Magnet delovala[3], oni su izveli osam javnih, medijskih, uličnih, antirežimskih performansa koji se mogu podeliti u dve grupe. Prvih pet: FaluSerbia, Poslednja Tajna večera, Otkrovenje, Isterivanje đavola i Zlatna poluga izvedeni su od 29. aprila do 24. juna 1996. Ostala tri performansa: Rekvijem za Srbiju, 88 jaja za novu opozicionu vlast i Zaklani ste. Naše saučešće, priređena su od 16. juna do 2. jula 1997. 

Pored nekih zajedničkih karakteristika, kao što su bila obavezna saopštenja za javnost, prisustvo domaćih nezavisnih medija[4] i starnih dopisništava globalnih medija,[5] performansi Magneta su imali i sasvim karakteristične posebnosti koje se nisu odnosile samo na njihovu “tematizaciju” radova-akcija već i na način emitovanja poruka, odnosno podsticanja osećanja pobune i izazivanja potrebe za aktivnim, kreativnim i nenasilnim otporom protiv krvavog režima. Odbacili su institucionalni oblik delovanja i prvi su upotrebili masmedije kao prostor za plasman svog rada, zahvaljajući kojem je mnogo ljudi videlo i znalo za njihova dela nego ako bi, kao što je to uobičajeno, radili u galerijama i (režimskim) institucijama kulture, pred malobrojnom publikom. Snažne reakcije su izazivali i kod režima koji je najčešće reagovao hapšenjem i suđenjima, i kod građana koji su, kao slučajni prolaznici, prisustvovali akcijama Magneta, ali i kod onih koji su iz medija naknadno bili informisani, koji su i bili glavna ciljna grupa akcija Magneta, i koji su ih sa vidnom podrškom ohrabrivali. 

Svaka akcija Magneta je uvek u fokusu imala jedan ili više centara moći totalitarnog režima: predsednika Srbije Slobodana Miloševića, policiju, Radio-televiziju Srbije, Srpsku akademiju nauka i umetnosti, Udruženje književnika Srbije, Srpsku pravoslavnu crkvu, Narodnu banku Srbije, onu političku opoziciju koja se dolaskom na vlast kvarila. Akcije su izvođene gerilski, kao iznenađenje za režim i javnost, kreativno, direktno i isključivo nenasilno, sa jasnom vizuelnom i jezičkom porukom, prilagođeno za masmedije. O datumu i mestu izvođenja akcija konspirativno su obaveštavali medije koji su im pridavali veliki značaj i prostor, izveštavajući o radu grupe Magnet, ali i o policijskim hapšenjima i suđenjima umetnicima, koja su usledila posle akcija. Na taj način je angažman Magneta dopirao do široke domaće i međunarodne javnosti, a umetnici nisu mogli da budu neprimećeno hapšeni, osuđivani ili uklonjeni. 

Jugoslovenska savremena umetnost ima značajnu tradiciju politički i socijalno angažovanog stvaralaštva, a među prvima ostao je zabeležen provokativni umetnički (i politički) nastup Mirka Kujačića koji je 1932. godine uz svoje slike na zid Umetničkog paviljona “Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu zakucao i jednu radničku cokulu uokvirenu dekorativnim ramom. Smisao takvog čina nalazio se u svesnom vređanju dekadentnog i snobovskog ukusa građanske klase, ali je očigledno sadržao i jasnu idejnu poruku sa otvorenim socijalnim kriticizmom. Poslednjih decenija poznog modernizma srpske umetnosti javnost se povremeno suočavala sa politički provokativnim likovnim stvaralaštvom poput kritičke Nove figuracije, Slikartsva surovosti, Crnog talasa ili Slikarstva prizora Miće Popovića. Ovakvi slučajevi u našoj kulturi nastajali su u specifičnim, ideološki kritičnim i politički nestabilnim vremenima. Naročito su devedesete godine iz mnogobrojnih poznatih razloga pokazale niz otvoreno angažovanih ekspresija u domaćoj plastičkoj umetnosti.         

Na kraju ovog niza umetničkih pojava koje su se aktivno bavile društvenim, ideološkim i političkim kriticizmom stoji i radikalna umetnička grupa Magnet, koja je u najnovije vreme najdirektnije i najotvorenije identifikovala neke od činilaca zatvorenog društva koji ovde dominiraju i koji najfatalnije određuju sudbinu naše kulture i umetnosti, dakako uz sve ostale oblasti socijalnog i ekonomskog života, koji se odvija kao pod prinudom. 

Magnet je postao poznat po seriji izvedenih javnih umetničkih radova pod opštom odrednicom street-art. Već prvi nastup 1996. godine pokazao je smer njihovog delovanja. Taj početak serije javnih protestnih radova ulične umetnosti označio je visoki stepen Magnetovog provokativnog angažmana koji istovremeno ukazuje i na jedan izrazito složeni umetnički sadržaj sačinjen od čvrstog spleta ideoloških, etičkih i estetičkih komponenti na način i po intenzitetu nezabeležen u našoj kreativnoj produkciji. Magnet je svojim radovima pokazao da se nalazi u području strategija tradicionalnih avangardnih pokreta XX veka od dadaizma, nadrealizma i “ruskog umetničkog eksperimenta” ranih revolucionarnih godina do hepeninga i performansa poznog modernizma koji su imali isti cilj: menjanje-poboljšavanje i podizanje na viši stupanj, opšte etičke i estetičke svesti društva.         

Magnetov prvi ulični hepening izveden 29. aprila 1996. godine pod nazivom FaluSerbia bio je prilika da mediji naprave senzacionalni izveštaj kako su zatečeni prolaznici u centralnoj beogradskoj ulici mogli da “osete i pomiluju stvaralačku moć Srbije”. A ona je simbolizovana crvenim falusom na kome je bila zakačena fotografija predsednika Slobodana Miloševića. Za vreme prolaska kroz Knez Mihailovu ulicu, u karnevalskoj povorci uz dobošara i ritualni ples oko falusa koji je Popović gurao na građevinskim kolicima, pozivajući građane preko megafona da ga dodirnu i “postanu moćni stvaraoci” (što su neki i činili), delili su i drugi broj časopisa Magnet. Ova akcija čije je odredište bilo Predsedništvo Srbije s ciljem da se skulptura uruči lično Miloševiću kao “simbolu vrhovne moći”, prekinuta je u toku izvođenja policijskom kontraakcijom u kojoj su članovi Magneta prvi put uhapšeni zbog “nepristojnog i drskog narušavanja javnog reda i mira”. Inkrimisani objekat – “crveno ofarbani falus 80 cm visok” oduzet je kao dokazni materijal. Presuda im nikada nije bila izrečena usled zastare optužnice. Projekat ovog ulično-pozorišnog performansa bio je, kako je Magnet saopštio, prva manifestacija otpora mladih stvaralaca prema zatečenom kulturnom i umetničkom stanju društva, lišenog bilo kakve pozitivne idejnosti, u vremenu embarga svetske zajednice, neposredno nakon okončanja jugoslovenskog rata i masovnog egzodusa. Tada je Slobodan Milošević, kao potpisnik Dejtonskog sporazuma, od strane međunarodne zajednice bio proglašen “faktorom mira i stabilnosti na Balkanu”, a u Srbiji izgledalo kao da njegova diktatura ne može biti ugrožena. 

Dve nedelje kasnije je usledila akcija Poslednja Tajna večera, priređena 13. maja 1996. ispred Srpske akademije nauka i umetnosti, nedvosmisleno otkrivajući Magnetove progresivne, dakle u osnovi one ideje koje su karakteristične za mladalačke i evropske (umetničke i društvene) pokrete. “Kroz državne umetničke institucije i umetnička udruženja, biološki i stvaralački potrošeni kulturni mediokriteti sprečavaju da novi ljudi ostvare veći uticaj na društvo, državu i planeti. Kola za spasavanje su stigla. Mi ih vozimo.” – stajalo je u kratkom Magnetovom obrazloženju performansa. Mesto održavanja pokazalo je gde se zapravo institucionalno inauguriše zvanična kultura i umetnost, a naravno i sve ostale vrednosti iz drugih oblasti socijalnog života nacije (jer se ideologija nastala u akademskim kabinetima i ateljeima prolila ulicama u vidu antibirokratske revolucije uzrokujući napokon i svoju nakaznu crveno‑crnu, socijal‑nacionalističku koaliciju). Dok je policija pokušala da spreči izvođenje Poslednje Tajne večere, Nune Popović potpomognut novinarima i okupljenim građanima, iskoristio je priliku da u program Radija B92, koji je prenosio događaj, pošalje poruku kako se država represivnim sredstvima meša u umetničke radove, što je nedopustivo po svim konvencijama o ljudskim pravima, da policija nije kvalifikovana da sudi o umetničkim projektima. Kao i u prethodnoj akciji, građani su izviždali policiju, ovog puta joj ne dozvolivši da uhapsi umetnike i spreči akciju.         

Istog meseca, 27. maja, grupa Magnet je izvela uličnu protestnu akciju koju su nazvali Otkrovenje neposredno ispred zgrade TelevizijeBeograd, na korak od mesta na kome se danas nalazi spomenik Zašto?, postavljen kao sećanje na zaposlene u RTS-u koji su poginuli tokom NATO bombardovanja Srbije 1999. Performans je održan u 19:30 časova, u vreme početka emitovanja glavne informativne emisije u kojoj je vlast prenosila otrovne poruke gledaocima koji su većinom ionako bili sluđeni svojom tragičnom svakodnevicom. Akcija se sastojala u razbijanju novog televizora i “ispitivanju njegovih mogućih estetskih formi kao skulpture”, čime je ova grupa angažovanih umetnika snažno iskazala ne samo svoj revolt zbog pogubne propagande centralne režimske televizije u vreme opšteg jugoslovenskog rata i razaranja države. Sam naziv performansa ukazao je na neophodnost okončavanja informativno‑obmanjivačke službe masmedija koji su odigrali jednu od ključnih i najsramnijih uloga u tom ratu. Ovaj Magnetov javni protest protiv izrazite info‑manije tog vremena još jednom je locirao glavnog sejača propagandnih laži i raspirivača mržnji svih vrsta: od etničke i političke do estetičke i umetničke. 

Nakon izvedene akcije uredno su pokupili ostatke uništenog televizora i od njih je Nune Popović dve godine kasnije načinio još jedan rad-objekat koji je nazvao Srpska noćna mora, koji je godinama stajao u Medija centru, kao simbol otpora Zakonu o informisanju, kojim je režim nastojao da uguši nezavisne medije drakonskim novčanim kaznama i suđenjima novinarima, a potom i u sedištu LDP-a. Implikacije ovog konačnog, dakle završnog dela, koje ima konstantne formalne i semantičke osobine, mogu se identifikovati i čitati najdirektnije u okviru Magnetovog ukupnog aktivizma. I danas, ali posebno tokom devedesetih godina, gledanje televizije u ovim područijima (koje karakterišu diktature različitog ideološkog predznaka) zaista je postalo noćna mora za svakog ko je makar malo uspeo da raznim trikovima sačuva mentalnu prisebnost. Pa ako noćna mora nastaje (i) kao posledica nekritičkog i neumerenog gledanja (informativno‑političkog) TV‑programa, oslobađanje ili ozdravljenje trebalo bi da nastupi upravo pravim ili simboličnim uništavanjem te opasne kutije ‑ onako kako smo videli u akciji Magneta. Ali, naglašava Nune Popović – Srpska noćna mora je zapravo razbijen televizor! Šta predstavlja ovaj neočekivani obrat? Pa jednostavno to, da je duhovno stanje populacije poprimilo takav razorni stepen da je akutna faza već prešla u hroničnu, da je posledica došla na mesto uzroka, da je cilj postao sredstvo, da je bolesno konačno razorilo i poslednje ostatke zdravog, rečju – odigrala se totalna inverzija smisla i došlo je do izvitoperenje svake logike. 

Javno napadanje institucija režima: predsednika republike, članova SANU i uređivačke politike, pre svega, informativnog programa Televizije Beograd, nastavljeno je 10. juna performansom Isterivanje đavola ispred Narodne biblioteke Srbije. Simbolično je odabrano to mesto – skladište svekolike, pa i savremene srpske književnosti, ali su se pre svega na udaru Magneta našli književnici koji su tih godina zdušno i otvoreno podržavali Miloševićevu samoubilačku politiku. Magnetova ideja je bila inverzna, oni su iz sebe isterivali demone srpske književnosti koji su ih opsedali: Ive Andrića (opseo Nuneta Popovića), Desanke Maksimović (opsela Jelenu Marjanov) i Miloša Crnjanskog (opseo Ivana Pravdića). Dakle, odabrane su tri nesporne ličnosti po svim merilima – i literarnim i moralnim da budu iz njih egzorcirane. Odmah se nameće pitanje, a kako se osloboditi istinskih demona koji su tih godina opseli srpsku književnost i svoje nedužne i naivne čitaoce? Bičevanje i poškropljivanje “svetom Magnet vodicom” zidova Narodne biblioteke umalo nije ponovo dovelo do hapšenja autora, ali je policija ovog puta stigla kada je peformans već bio završen, pa se sve završilo šamaranjem prisutnih i pretnjama umetnicima na licu mesta. 

I najzad, ova serija je završena 24. juna u Narodnoj banci Jugoslavije kranje neobičnim događajem koji je nazvan Zlatna poluga. Usred monetarnih problema: hiperinflacije, propalog Zajma za preporod Srbije, otimanjem devizne štednje, krađom penzijskih fondova, lažnim bankama… umetnici iz Magneta su se odlučili da Narodnoj banci, kao bespovratnu pomoć, uruče i “zlatne (umetničke) poluge” u vrednosti od 15 hiljada dolara, da bi ublažili tešku finansijsku situaciju u zemlji i dali patriotski primer koji treba da slede i ostali, kako bi nam dinar večno ostao stabilan. Oni su te poluge, zapravo cigle ofarbane zlatnom bronzom sa odštampanim logotipom grupe Magnet, na drvenom nosilu proneli kroz centar grada, od Narodne banke u Bulevaru revolucije (danas Kralja Aleksandra) do tadašnje glavne centrale i trezora NBJ u nekadašnjoj Ulici 7. jula (današnja Kralja Petra). Usledio je krajnje neočekivan ishod. Nakon prijema na najvišem nivou kod direktora trezora Narodne banke, umetničke zlatne poluge su uredno zaveštali uz pismenu potvrdu i u prisustvu novinara i kamera koje su taj trenutak detaljno zabeležile. Ova “donacija” je prošla bez nasilnih reakcija režima, jer je procena bila da bi bilo kakva intervencija u ovom slučaju bila izuzetno kontraproduktivna za režim, a da bi se ugrožavanje umetničkog rada u ovom slučaju moglo razumeti isključivo kao bezrazložna primena gole sile vlasti. Međutim, akcija Magneta je u medijima i javnosti izazvala podsmehivanje i izrugivanje režimu, a izveštaji o neverovatnom događaju za razum normalnog čoveka su obišle svet. Vodeće globalne TV stanice kao što su CNN i Euronews emitovale su prilog AP TV o akcijama grupe Magnet. 

Četiri meseca posle prvog ciklusa Magnetovih akcija, zbog lažiranja rezultata na lokalnim izborima, u novembru 1996. godine započeo je masovni tromesečni studentski i građanski protest, koji se završio prvim porazom Miloševićevog režima. U načinu i formi studentskog i građanskog protesta 1996-97. bio je očigledan uticaj grupe Magnet, zbog mnogih koincidencija protesta sa akcijama i metodologijom delovanja Magneta: protest je počeo u Nišu i završio se u Beogradu rimejkom Magnetove akcije razbijanja televizora (Otkrovenje), bio je karnevalski, imao bubnjare i često koristio iste ili slične simbole kao Magnet. 

Manje je poznato da je Nune Popović imao ulogu i prilikom pokretanja spomenutog studentskog protesta u Beogradu. Studenti koji su nameravali da iniciraju protest na Filozofskom fakultetu pozvali su Popovića da im pomogne. Na njegov predlog studenti su, umesto planiranog pisanja saopštenja i protestnog zatvaranja na fakultetu, u petak, 22. novembra 1996. najpre izašli na Plato odakle su krenuli u prvu šetnju koje će trajati više od tri meseca. Najpre su krenuli oko Studentskog trga gde su pozvali kolege sa Filološkog i Prirodno-matematičkog fakulteta da im se pridruže, a kako su im se oni priključili u velikom broju, kolona je nastavila šetnju sve do Pravnog fakulteta odakle su se u još većem broju vratili na Trg republike gde su saopštili da će studentski protest nastaviti u ponedeljak, 25. novembra u 12 časova na platou ispred Filozofskog fakulteta. Posle prve uspešne šetnje, studenti su pozvali Popovića da im se uveče priključi na sastanku inicijativnog odbora protesta. On im je tada predstavio koncept i strategiju Magnetovih akcija i predložio da protesti budu karnevalski, kreativni i nenasilni, kako bi mogli da se omasove i budu zanimljivi za učestvovanje u njima, ali i da mogu da traju dugo – do ispunjenja zahteva. Takođe im je predložio upotrebu pištaljki budući da je to jeftino i dostupno sredstvo koje je Magnet prvobitno planirao da koristi u performansu Isterivanje đavola tako što bi učesnici okružili Patrijaršiju i duvali u pištaljke kako bi isterali demone iz Srpske pravoslavne crkve, od čega se, iz organizacionih razloga odustalo pa je akcija izvedena na poznati način. Sugerisao im je tada da njihovi zahtevi moraju da budu nepristrasni kako u medijima ne bi bili diskvalifikovani kao podmladak opozicije i da bi zato trebalo da svoj protest internacionalizuju i traže da stvarne rezultate izbora ustanovi i saopšti neka neutralna međunarodna komisija. Tako je i bilo. Nune Popović je o studentskom protestu izveštavao kao reporter Dnevnog telegrafa. 

Pouspešno okončanom protestu koji je opoziciji omogućio preuzimanje vlasti u većini velikih gradova u Srbiji, aprila 1997. godine je Popović sa saradnicima pripremio projekat “Beograd svetska umetnička metropola” sa monumentalnim spomenikom “Beogradje svet”. To je trebalo da bude novi oblik angažmana grupe Magnet. Cilj projekta je bio da se energija protesta ne izgubi, već da se očuva i razvije kako bi se u sledećem koraku cela Srbija oslobodila od Miloševićevog režima. Popović se zalagao da Beogradpostane međunarodni antitotalitaristički i antiratni, ali i umetnički centar koji bi privlačio ljude i organizacije iz celog sveta i uključivao ih u pomoć i aktivnosti za obaranje Miloševićevog režima. Na ulicama oslobođenih gradova u Srbiji bi se nastavile ulične aktivnosti u cilju daljeg oslobađana straha od režima i podsticanje nužnosti nove pobune: na trgovima bi bili Speakers’ Corner na kojima bi se govorilo o nužnosti promena i kritikovao režim, na ulicama bi bili žongleri, gutači vatre, performeri, muzičari, glumci i drugi artisti sa zadatkom da prave pozitivnu i optimističku atmosferu i privlače pažnju domaće i svetske javnosti. U cilju obaranja diktatora održavali bi se međunarodni skupovi i koncerti inostranih bendova.Beograd i drugi gradovi bi na taj način postali otvoreni gradovi u zatvorenoj i međunarodno izlovonoj Srbiji, antipodi Miloševićevom sistemu šunda i kriminala. Pravio bi se potpuno drugačiji imidž od poražavajuće slike koju je izgradio Miloševićev zločinački režim. Na mikroplanu bi se gradilo novo društvo na novim vrednostima, a posle svrgavanja Miloševića isto bi se uradilo sa čitavim društvom. 

Ključna tačka tog kompleksnog projekta bila je Popovićeva zamisao za Aktivni spomenik “Beogradje svet”, koji je ovako bio koncipiran:

U najužem centru Beograda napraviti monumentalni aktivni spomenik “Beograd je svet”, koji će u jednoj sekundi izbacivati (poput fontane) onoliko litara crvene tekućine koliko se, po statističkim podacima, u jednoj sekundi u svetu nasilno prolije ljudske krvi, odnosno ubije ljudi. (NPR: 1 čovek = 4,5 litara krvi).

Monitor, pokazivač statističkih podataka koji će se “štelovati” jednom sedmično, ugrađen je u deo spomenika na kom će na srpskom i engleskom biti napisano: OVE SEKUNDE U SVETU JE UBIJENO (…) LJUDI, ISTIČE (…) LITARA KRVI

Spomenik mora biti kružnog oblika, opasan TV ekranima koji će non-stop, naizmenično, emitovati programe svetskih informativnih kuća, a crvena tekućina, koja se akumulira u spomeniku, treba da preplavljuje ekrane.

Idejni autor je Nune Popović uz saradnju Ivana Pravdića. Za tehničko rešenje spomenika raspisati međunarodni konkurs. Arhitekta je u službi idejnog autora, izvođač radova.

Pokrovitelja projekta odrediti licitacijom, tako da to bude pojedinac, ili institucija koja je spremna da uloži najviše novca u projekat. Početna investicija je 250 hiljada USD. 

Poznavaoci avangardnih i revolucionarnih pokreta u umetnosti lako će u ovom monumentu prepoznati ideje bliske Tatljinovom, takođe nerealizovanom, Spomeniku III internacionali koji je trebalo da bude postavljen posle Oktobarske revolucije u Moskvi.[6] 

Taj projekat Popović je predao kabinetu gradonačelnika Beograda Zorana Đinđića. Na zahteve Popovića odgovoreno mu je da je gradonačelnik saglasan i da mu je ponudio da u Kulturnom centru Beograda oformi odeljenje koje bi radilo na realizaciji njegovog projekta i gde bi moglo da se zaposli najviše osam od traženih deset ljudi, što je bilo više nego što je Popović očekivao. Međutim, umesto realizacije projekta, od dogovora i Popovićevog projekta se odustalo. Gradska kulturna birokratija (koja je već tada pokazala nakazne simptome svrgnute vlasti) formalno ga prosleđuju Savetu Beogradskog letnjeg festivala, čija priroda kao manifestacije i mogućnosti produkcije nisu imali nikakvih dodirnih tačaka ni logike sa Popovićevim projektom, pa je on na taj način definitivno odbačen.[7]         

Posle jednogodišnje pauze Magnetovih akcija, kada je već bilo očigledno raspadanje opozicione koalicije Zajedno, čime je kod mnogih građana gotovo ubijena nada da će do društvenih promena doći, kada se istovremeno slutila eskalacija Miloševićeve diktature i novog rata, ovog puta na Kosovu, Nune Popović nastavio je aktivnost 16. juna 1997. godine sa projektom Rekvijem za Srbiju. Akcija je održana na tada sigurno najneuralgičnijem mestu – pred kancelarijom predsednika Slobodana Miloševića. Akciju je pratio izuzetno veliki broj novinara iz zemlje i inostranstva tako da je svaki detalj bio zabeležen, a CNN je emitovao No Comment prilog svega par sati kasnije. 

Nune Popović je nameravao da Miloševiću preda veliku, sveže zaklanu svinju na kojoj je pisalo Srbija, i koja je u svojim ustima imala pismo sledeće sadržine:

Gospodine predsedniče Miloševiću,

Zaklali ste Srbiju i sve u njoj: život, umetnost, nauku, kulturu, privredu, ekonomiju, školstvo… pravdu i poštenje. Ništa nije ostalo. Poklanjam vam ovu zaklanu svinju duboko uveren da na taj način jasno predstavljam svoje gore navedeno mišljenje o konkretnoj posledici vaše vladavine Srbijom. To je moj rekvijem za Srbiju

Ovaj svojevrsni umetnički krik očaja naznačio je da se srpsko društvo našlo na samom dnu višegodišnje agonije. Naravno da je ova izuzetno otvorena i oštra provokacija ponovo morala da izazove reakciju policije koja je još jednom uhapsila umetnika Nuneta Popovića i pokrenula prekršajni postupak, najavljujući mu još teže posledice. Težina i smisao te estetičke i političke akcije dobili su potvrdu i od jugoslovenskih nevladinih organizacija koje su, za razliku od njegovog ranijeg hapšenja, ovog puta reagovale protestima. Građanstvu se takođe dopala akcija, čak je dobila najviše glasova na “Utisku nedelje” koji je u to vreme emitovan na televiziji Studiju B.         

Odmah zatim, 25. juna izvedena je akcija 88 jaja za novu opozicionu vlast kada su članovi Magneta sa 88 pokvarenih jaja, označenim brojevima od 1 do 88 gađali Skupštinu Beograda (u kojoj je tada vladala opoziciona koalicija Zajedno). Kao i uvek dosad uz akciju je urađen i kraći proglas: “Lažni spasitelji i dosadni trbuhozborci pokušavaju da ožive zaklanu i ucrvljalu lešinu države – umesto da stvaraju novo društvo. Da li je to još jedan od uzroka nazirućeg građanskog rata u Srbiji? Koljačevim saučesnicima Magnet vraća njihovih 88 mućaka za 88 uzaludnih dana Žute revolucije (misli se na studentske i građanske proteste 1996-97. godine – prim. J.D.). Osim što ne znaju baš ništa, oni ne znaju ni ko zna.”  

Na ovom mestu je načinjen značajan obrat, od entuzijazma prema prvoj naznaci skepticizma, od blagonaklonosti prema začetku sumnje – sa najavom nekih budućih dalekosežnih posledica. Taj drugi rad u svojevrsnom triptihu pokazao je puni smisao političkog angažovanja grupe Magnet, tada svakako bez presedana u srpskoj aktuelnoj umetnosti. Bilo je očigledno da Magnet u suštini ne pravi ustupke, a to je veoma bitna činjenica u njihovom delovanju, kada su u pitanju osnovne slobode i prava – od političkih i individualnih do umetničkih, bilo da je u pitanju totalitarni režim i njegove nakaradne institucije, bilo da je u pitanju “nova opoziciona vlast”, koja je malo toga promenila u svom radu sve više ličeći na one na čija su mesta došli. 

Sudbina Magnetovih projekata, ali i vođe grupe Nuneta Popovića, belodano je pokazala da je represija režima ostala sasvim očuvana bez obzira na spoljašnju kozmetičku prepravku, te da je sa druge strane, a to je paradoks na koji oni ukazuju, ostala sačuvana i opresivnost novih vlasti u samoj kulturnoj politici i društvenoj matrici. Utvrđivanje ove činjenice otkriva i jedan realni problem koji se isprečio pred umetnike. Instrumentalizacija stvaralaštva od strane nove vlasti pokazuje se jednakoznačajnom i poraznom u istom smislu u kojem smo imali prilike da se, nažalost, uveravamo i u ranijem, po svim pokazateljima izrazito nepovoljnom periodu. Na fenomenu Magneta identifikuje se zapravo isti odnos institucionalne kulturne politike bez obzira ko je definiše i sa kakvim ciljem se ona kreira: i republičke (socijalisti) i gradske (opoziciona grupacija Zajedno) kulturne vlasti praktično se na isti način odnose prema ovoj vrsti umetničke aktivnosti, koja je pritom opoziciji iznedrila način borbe protiv režima. Odavde bi se konsekventno mogli izvesti krajnje poražavajući zaključci koji, nažalost, i danas važe. 

Treba istaći da je tadašnji gradonačelnik Zoran Đinđić bio saglasan da se akcija Magneta održi, ali da je policija uprkos toj činjenici i ovog puta brutalno prekinula performans hapšenjem Nuneta Popovića, želeći time da daju alibi ranijim hapšenjima i zlostavljanjima, kako tobože oni štite i jedne i druge (bilo ko da je na vlasti) previđajući činjenicu da je situacija dramatično počela da se menja i da opoziciona vlast nije imala nameru da sprečava javnu, a pogotovo ne umetničku kritiku svog rada. Zbog krivične prijave za “ometanje službenog lica u vršenju poslova bezbednosti”, protiv Nuneta Popovića je podignuta optužnica sa zaprećenom kaznom do 3 godine zatvora. Popoviću je zapretila ozbiljna mogućnost da dopadne robije, i to one Miloševićeve. Posle nekoliko suđenja na kojima se po pravilu “oštećeni policajci” nicu pojavljivali, postalo je jasno da je Popovićeva sudbina u rukama Miloševićeve pretorijanske garde – policiji, tajnoj i javnoj. Njegovi kasniji postupci, umetnički i privatni bili su uslovljeni činjenicama da je bio u montiranom procesu, pod prismotrom i učestalim pretnjama za ličnu bezbednost, što je na kraju rezultovalo i njegovim progonom iz Srbije. 

Najzad, kao treća, poslednja, street-art akcija izvedeno je 2. jula 1997. desetominutno ćutanje ispred zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti, pod nazivom Zaklani ste. Naše saučešće. Ovim projektom Magnet je “ožalio desetak miliona građana koji će uskoro morati da se suoče s činjenicom da su i oni, kao i država, zaklani”. Te reči su se obistinile godinu dana kasnije kada je usledilo 78 dana NATO bombardovanja. Koljač i saučesnici oblizuju svoje okrvavljene ruke, a njihove žrtve su postale zombiji koji bezbrižno hodaju – pisalo je po običaju u njihovom propratnom letku akcije. Poruka je jednostavna i direktna: vlast je dakako najodgovornija za sadašnje stanje nacije, ali ona ima i neobične saučesnike: opoziciju koja je vodila pogrešnu politiku i Srpsku akademiju nauka i umetnosti (kao vrhovnu naučnu i kulturnu instituciju) koja je, prema Magnetu, takođe odgovorna, jer je ideologija (njen nedovršeni Memorandum u kome je ugrađen začetak svih jugoslovenskih ratova devedesetih i većina uzroka današnjih problema Srbije) iz njenih veleumnih kabineta izašla na ulicu i uzrokovala crveno-crnu nakazu nacionalsocijalizma koja je, po uzoru na svoju istorijsku pethodnicu, dovela do istih posledica upravo po narod koji je oberučke prihvatio takvu ideologiju. 

Oktobra 1997. Nune Popović je objavio zbirku Anarchy (edicija Magnet) u izdanju Kulturnog centra Novog Sada, čije predstavljanje na Sajmu knjiga u Beogradu je prekinulo obezbeđenje kada je, tokom muzičkog preformansa sa bendom Plavi dečaci, Popović gazio uramljene slike Slobadana Miloševića. Izgaženi portreti dikatora osvanuli su na naslovnim novinskim stranama pod naslovom “Nune zgazio Miloševića”. 

Nune Popović je ovako okarakterisao osnovnu premisu svoga rada:

Za mediokritete na vlasti kvalitet u umetnosti je tzv. umetnička estetika… To je jedna velika zabluda da će neko u 21. veku da se bavi umetničkom estetikom. Naš glavni problem je estetika čovekove svesti. 

Na osnovnoj kreativnoj liniji rada Nuneta Popovića i grupe Magnet zapaža se otvoreno lociranje generatora krize: to su vrhovna politička vlast, režimski mediji, vrh kulturnih i umetničkih institucija (SANU, UKS), SPC. Magnet je akcije uvek izvodio pred nekim od tih centara moći Miloševićevog režima, koristeći ih kao postojeću, ready-made scenografiju. Time je Magnet najžešće kritikovao i najglasnije javno skrenuo pažnju na političku i idejnu, etičku i estetičku zapuštenost i katastrofalne učinke opšte duhovne pustoši i civilizacijskog posrnuća devedestih godina u Srbiji.         

Na primeru Magneta videli smo kako su se pod udar državne represije našli mladi umetnici i njihova dela koja sadrže dve važne karakteristike: poznatu formu javne (ulične) protestne aktivnosti koja se danas uobičajeno naziva performans i koja objedinjava iskustva vizuelnih umetnosti, pozorišta i literature, ali koja je po prvi put “formatirana” za masmedije kao sredstvo uz pomoć koga je Magnet efektno dopreo do najšire javnosti, što pre toga nije pošlo za rukom niti jednoj umetničkoj, ni mnogim drugačijim institucijama i organizacijama. 

S druge strane, Magnetov rad imao je i tu, upravo u tom vremenu, izuzetno važnu osobinu da se kritički odnosi prema nekim dominantnim fenomenima koji oblikuju izgled i određuju način funkcionisanja osetljivih oblasti našeg društva kakvo je i umetničko stvaralaštvo. U aktivnom, moglo bi se reći čak i agresivnom spoju naznačenih elemenata – estetičkom i etičkom nalazi se bitno svojstvo umetničkog rada Nuneta Popovića i grupe Magnet. A represija prema njima je primenjena baš tamo gde joj nije mesto – u oblasti intelektualnih i umetničkih sloboda, čime je režim devedesetih godina pridodao još one “crte” koje su nedostajale za ukupan profil o njegovom totalitarnom karakteru. 

II

Posle svih jugoslovenskih ratova, razaranja, humanih i nehumanih preseljivanja, narodnih seoba, restauracije komunizma i fašizma u njihovim lažnim varijantama, “događanja” pa prebijanja naroda, falile su samo još policijske zabrane umetničkih radova i hapšenje umetnika. Što mlađih to bolje, kao što je na primer Nune Popović koji je 1996. imao 22 godine. Bilo je izvesnije da će se oni tako lakše odlučiti da napuste Srbiju (pogotovo kada se tamniče i ako im se preti istražnim zlostavljanjem) i tako prestanu da uznemiravaju svojim delovanjem tupu silu vlasti. 

Nune Popović je nekoliko puta bio javno hapšen usred izvođenja Magnetovih akcija. Pokazalo se da kada nema umetničke cenzure, što je veliki propust lažno demokratskih sistema, tajna i javna policija rado preuzimaju funkciju estetičkog vrednovanja. Ponjihovim kriterijumima Nune Popović je tretiran kao slučajni prolaznik, vandal koji remeti javni red uznemiravajući smrtno mirne i zadovoljne građane svojim delom. Pomislili su, možda, da će ga višestopnim hapšenjem usred umetničkog čina i maltretiranjem u policijskoj stanici obeshrabriti u nastojanju da estetikom ulične akcije, poput slavnih prethodnika, pokuša da podigne opštu socijalnu i kulturnu svest društva u kome živi i radi. Nadali su se, svakako, da će ga zaprećenom zatvorskom kaznom zaustaviti u njegovom umetničkom radu i obeshrabriti druge da rade ono što je on pokazivao. Bili su sigurni da će represija u oblasti intelektualnih sloboda i umetničkog stvaralaštva u njihovoj varijanti najzad uspeti te postati uzornom za sadašnje i buduće diktatorske pretendente.[8]         

Podsetimo se kako je to izgledalo na Nunetovom slučaju. Nakon što je jeseni 1997. godine pokrenut istražni proces i ustanovljeno da je Popović počinio krivično delo, u Beogradu je 13. maja 1998. godine (upravo na dan Državne bezbednosti, što je jedan od brojnih relikata iz bivšeg komunističkog režima) bilo zakazano suđenje Nunetu Popoviću. Optužen je da je ometao pripadnike policije u vršenju poslova bezbednosti, time što ih je navodno vređao i pružao otpor kada su hteli da ga legitimišu dok je 25. juna 1997. godine izvodio svoj performans 88 jaja za novu opozicionu vlast. Inače, ova akcija izvedena je ispred same Skupštine Beograda, u koju se uselila koalicija Zajedno i koja je odobrila njeno izvođenje ma koliko da je bila uperena upavo protiv njene politike.         

Razlozi da tadašnji glavni Javni tužilac[9] lično potpiše optužnicu i pokrene krivični proces protiv jednog umetnika tumačen je na različite načine. Ukazivalo se da je vlast stisnutih zuba trpela njegove ranije ulične radove od famoznog FaluSerbija do Rekvijema za Srbiju i mada je i tada bivao hapšen i tri puta prekršajno procesuiran, režimu se tek sada ukazala zgodna prilika da pokrene krivični postupak protiv Popovića baš zbog performansa uperenog protiv one gradske vlasti koja je došla nakon zimskih građanskih i studentskih protesta 1996-97. godine.         

U svakom slučaju, ovaj krivični postupak u kome je Nunetu Popoviću zaprećena zatvorska kazna od 6 meseci do 3 godine trebalo je ponovno da zastraši građanstvo nakon njihovog započetog oslobađanja od straha tokom poslednje velike pobune protiv režima Slobodana Miloševića. Uprkos tome, 11. maja 1998. u beogradskom Medija centru održan je “Protest uglednih javnih ličnosti, umetničkih udruženja, međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava i drugih, povodom suđenja Nunetu Popoviću i proganjanja umetničkih sloboda u Srbiji”, na kome se oglasilo više od četrdeset učesnika. Solidarnost sa Nunetom Popovićem javno su izrazili brojni intelektualci, od Bogdana Bogdanovića, Mirjane Miočinović, Filipa Davida i Radomira Damnjanovića Damnjana do Miroslava Mandića, Vojislava Despotova, Andreja Tišme te članova Književnog novosadskog kruga kome pripadaju Slavko Bogdanović, Vladimir Kopicl, Balint Sombati, Arpad Vicko, Dubravka Đurić, Oto Tolnai, Pal Bender, kao i mnogi drugi. Istog dana, Sandra Dulić i Ivan Pravdić izveli su performans Unerground u beogradskom Paviljonu Veljković (CZKD), povodom državnog nasilja i suđenja Nunetu Popoviću. 

U ovom procesu branioci Nuneta Popovića su bili advokati Orhan Nevzati i Nikola Barović, koji su se takođe obratili javnosti:

Krivično delo koje se stavlja na teret gospodinu Nunetu je iz posebnog republičkog zakona – Zakona o javnom redu i miru. Ovim zakonom je, po bona fide zakonodavca, trebalo pružiti zaštitu radnicima MUP-a. Međutim, neretko, odredbe ovog zakona se primenjuju ekstenzivno protiv politički nepodobnih ličnosti. Dovoljna je samo izjava službenog lica: okrivljenom preostaje da dokaže svoju nevinost (a ne da mu se dokaže vinost!) što je suprotno osnovnim pravnim principima! I u slučaju gospodina Nuneta, optužba se zasniva na izjavama dvojice policajaca da su oni od strane okrivljenog vređani kočijaškim psovkama i bili odgurnuti prilikom legitimisanja. Mi ćemo dokazati da se te izjave ne zasnivaju na istini. Naprotiv, policajci su bez osnova prekinuli predstavu koja je bila dozvoljena od strane gradonačelnika Beograda, te da je gospodin Nune od strane tih policajaca bio ponižavan, lišen slobode bez sudskog naloga, a kasnije u policijskoj stanici i dalje ponižavan i zlostavljan. Očekujemo oslobađajuću presudu. Ima osnova za pokretanje sudskog postupka protiv dvojice policajaca zbog zloupotrebe službene dužnosti, a posebno zbog davanja lažnog iskaza u sudskom postupku.[10]         

Na prvom glavnom pretresu se desio neočekivan obrat, predsedavajući sudija[11] je rekao: baš mi je žao što se nisu pojavili oštećeni, da nam objasne kako je moguće da dva naša čuvara bezbednosti ovako strašno i opasno, kao što piše u optužnici, ugrozi osoba kao što je okrivljeni, zbog čega mu je predmet bio ekspresno oduzet, a potom dodeljen novoimenovanom sudiji[12]. Novi pretresi, na kojim se po pravilu nisu pojavljivali oštećeni (policajci), zakazivani su svakih nekoliko meseci, po potrebi da se Nune Popović zastraši i spreči u daljem radu, ali i da se kod građana poveća strah od režima – da se pokaže kako će proći ako se drznu da se pobune.         

III

Početkom 1999. godine, kada je bilo očigledno da će uslediti NATO bombardovanje ako Milošević ne promeni politiku, režim je krenuo u obračun sa protivnicima u Srbiji – u slučaju Nuneta Popovića intenzivirana su suđenja i pretnje za njegovu bezbednost.[13] 

Prepoznajući u akcijama Nuneta Popovića inspiraciju i mogućnosti za svoje buduće metode aktivnosti, tada tek osnovana studentska organizacija Otpor mu je pred suđenje 15. februara 1999. poklonila duks sa sloganom “Živi čoveče” i logotipom – stisnutom pesnicom, koji će tek kasnije postati čuven. Tog dana je i slikar i performer Saša Stojanović ispred suda u njegovu čast izveo performans Čovek.[14] Javnu solidarnost je iskazala i profesorka Mirjana Miočinović, ovim rečima koje je preneo Dnevni telegraf: “Razlog mog dolaska na suđenje Nunetu jeste solidarnost koja nam je neophodna, a sve je manje ima. To što radi Magnet u toj vrsti umetnosti je nešto najradikalnije, jer u njihovim delima ima subverzivnog humora i velikog teatarskog kvaliteta”. 

U martu 1999. godine, prilikom upada policije u tadašnji Radio B92 i zabrani rada tog medija, zaplenjen je i potom uništen film o radu grupe Magnet, koji je Nune Popović završavao sa režiserom Radivojem Andrićem. Uz film je trebalo da bude objavljena i monografija o radu Magneta kao svojevrsni priručnik za nenasilni otpor totalitarnom režimu. 

Sa početkom NATO bombardovanja, aprila 1999. godine, Nunetu Popoviću je bilo zakazano suđenje na kome bi ga režim “osudio za primer”, zbog čega je bio primoran da napusti Srbiju, koju su već napustili i predstavnici inostranih organizacija za ljudska prava, koji su pratili i izveštavali i o njegovom suđenju. Nunetov slučaj bio je internacionalizovan uz pomoć šefice misije UNHCHR u SRJ Barbare Dejvis i Jirži Dinstbira, specijalnog izvestioca Visokog komesara za ljudska prava UN Meri Robinson. 

Popović je najpre godinu dana proveo u Crnoj Gori gde je vodio informativni internet portal Medija klub, koji je na pet jezika izveštavao o događajima u Srbiji dok je ona tokom bombardovanja bila u potpunoj režimskoj cenzuri, a sredinom 2000. godine odlazi u Sloveniju gde je takođe imao niz aktivnosti protiv Miloševićevog režima. Istovremeno, u Srbiji posle bombardovanja, značajan deo načina i strategije Magnetove borbe je mogao da se prepozna u delovanju Otpora!, koji je prerastao u masovni pokret za svrgavanje diktatora, a posle obaranja Miloševića s vlasti 2000. godine i u raznim nenasilnim pobunama širom sveta, čemu svedočimo i danas. 

I posle promene režima u Srbiji 2000. godine, nastavljena je farsa od sudskog procesa protiv Nuneta Popovića, ali sa opasnim implikacijama po optuženog. Suđenje je okončano tek nastupanjem zastare optužnice, krajem 2003. godine. Nije pomoglo ni Popovićevo sudsko suočavanje sa dvojicom policajaca koji su vidno uznemireni pred sudijom nemušto izmišljali kako ih je Popović uvredio i fizički ugrozio. Dakle, ni vlast formirana posle 5. oktobra 2000. nije našla za shodno da Nuneta Popovića oslobodi optužbe i rehabilituje ga, a rad Magneta do danas je ostao prećutkivan, neistražen, marginalizovan i bez adekvatne verifikacije. 

Slično su prošli i drugi umetnici koji su bili procesuirani posle Popovića. Jedino je Bogoljub Arsenijević Maki aboliran tek 2010, kako bi se izbegao politički skandal ukoliko bi morao u zatvor zato što se suprotstavio Miloševićevom režimu koji ga je i osudio. 

Nune Popović je živeo i radio u Ljubljani do 2010. kada se preselio u Novi Sad. U Sloveniji je kreirao vizuelni identitet i vodio produkciju Zaštitnika ljudskih prava od 2001. do 2006. godine, a 2003. godine je sa Tamarom Ćetković osnovao nezavisni studio Nune produkcija za dizajn, internet i kreativnu gerilu – www.nune.biz

Tek danas, petnaest godina od osnivanja i delatnosti grupe Magnet, na inicijativu Jovana Jakšića, 2011. godine je u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine odlučeno da se načini prva izložba o Magnetu sa katalogom-monografijom. 

Od samog početka umetničke delatnosti Nune Popović i ostali članovi grupe Magnet potpuno su bili svesni da su istorijske lekcije neumoljive: prolazni su zastupnici tupe sile vlasti, a dela slobodnih i onih oslobođenih straha ostaju kao putokazi dolazećima. I to je možda njihova najznačajnija poruka onima koji su danas još uvek ostali pribrani. 

 


Napomene 

[1] Iz neobjavljene monografije grupe Magnet.

[2] Više o ovome videti u Umetnost i angažovanost devedesetih – Antiratna estetika, XX memorijal Nadežde Petrović, Galerija Nadežda Petrović, izložba i katalog, Čačak, 1998.

[3] Detaljnije u bibliografiji (izbor): Estetika svesti zabludelog naroda, Naša borba, 2-3. avgust 1997; Umetnička angažovanost devedesetih, Republika, br. 181, 1-15. 2. 1998; Umetnost i angažovanost, Republika, br. 189, 16-31. 5. 1998; Strah od promena / Svetlo i mraku, Republika, br. 208-209, 1-31. 3.1999; Dossier Serbien, Akademie der Künste, Berlin, 2000, Akademie der bildenden Künste, Wien, 2001; Umesto pogovora. Dosije Srbija – aktivizam devedesetih, u knjizi Kolektivizam posle modernizma, (pogovor srpskom izdanju), Clio,Beograd, 2010.

[4] Naša Borba, B92, Beta, Fonet, Dnevni telegraf, a kasnije i Danas, Studio B i BK TV.

[5] AP, AFP, Reuters, BBC, WTN.

[6] Detaljnije videti u: Tatljinov Spomenik III internacionali, 3+4, Časopis studenata Istorije umetnosti, Odeljenje za Istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, str. 26-31, Beograd, 1978.

[7] Kasnije će gradska sekretarka apsolutističke kulturne vlasti dugi niz godina u Beogradu, čak pokušati da pokrene medijsku kampanju protiv Popovića započetu u stranačkom listu Demokratija (koji je ona uređivala), kako je on od grada tražio 250 hiljada USD. Takva optužba je bila neistinita, (što se vidi iz Popovićevog projekta dostavljenog gradonačelniku), s obzirom da je Popović finansijsku konstrukciju osmislio tako da Skupština grada za njega ne treba da izdvoji ni dinar, već da se ukupna sredstva isključivo obezbede od donacija i sponzorstava. Ovakve montruozne laži protiv Popovića nije fabrikovao ni Miloševićev režim.

[8] Izlaganje: Policijsko vrednovanje umetnosti, Protest uglednih javnih ličnosti, umetničkih udruženja, međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava i drugih, povodom suđenja Nunetu Popoviću i proganjanja umetničkih sloboda u Srbiji, Media centar,Beograd, 11. maj 1998.

[9] Milan Bajić (O ovakvim službenicima tadašnjeg režima videti u: Kelneri i sobarice Njihovog režima / Kultura vlasti, Delo-Razgledi,  Ljubljana, 5. 2. 1997, (objavljeno pod naslovom ‘Beograd: barikade za bodočnost’), Republika, Beograd, 192/193, 1-31. 7. 1998, (objavljeno pod naslovom ‘Kultura vlasti’), Naša borba,Beograd, 12. 8. 1998, (objavljeno pod naslovom ‘Kelneri i sobarice Njihovog režima’)

[10] Izlaganje: Suđenje po nepostojećem zakonu, Protest uglednih javnih ličnosti, umetničkih udruženja, međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava i drugih, povodom suđenja Nunetu Popoviću i proganjanja umetničkih sloboda u Srbiji, Media centar,Beograd, 11. maj 1998.

[11] Zoran Savić

[12]  Rastko Popović, videti nap. 9.

[13] O ovoj temi više u: Umetnička angažovanost devedesetih, Republika, Beograd, br. 189, 16-31.V 1998, str. 8; Strah od promena / Svetlo i mraku, Republika, br. 208-209, 1-31. 3.1999; Protiv tame – Sloboda za Makija, Republika, br. 232, 1-15. 3. 2000; Kulturna Yu-alternativa – Represija i izazovi, Identitet, br. 45, Zagreb, 10. 2000; Kulturna i umetnička prava u (novoj) Jugoslaviji, Republika,Beograd, 2002.

[14] Videti: Strah od promena / Svetlo i mraku, Republika, br. 208-209, 1-31. 3.1999. 

Jovan Despotović

Nune i Magnet – ‘Živela sloboda!’, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, 2011
Magnet 1-3,  Treći program Radio Beograda, Beograd, 10-12. XI 2011