Prištinski slikari- Umesto zavičaja

Jedanaest kosmetskih likovnih umetnika, odnedavno svi na novim – beogradskim adresama, načinilo je grupnu izložbu u Galeriji Kolarčeve zadužbine koju je autor predgovora, takođe “ondašnji pogorelac” i sada njihov ovdašnji sugrađanin, Mirko Žarić patetično nazvao “Crna saga o prištinskim slikarima”.                  

Sama izložba je sačinjena od toliko različitih autora koje je nemoguće smestiti bilo u jedinstveni poetički bilo u približno slični stilski okvir, a objedinjuje ih isključivo zajedničko poreklo, sadašnje izbeglištvo i profesionalna povezanost sa prištinskom Umetničkom akademijom na kojoj su neki od nih radili kao nastavnici ili su pak na njoj bili studenti.                  

Poenta njihovog okupljanja na ovoj zajedničkoj izložbi jeste sudbina, kako kaže navedeni pisac “proslova” nastala nakon “dolaska KFOR-a” koja se dakako ne odnosi samo na njih jedanaestoro već na četvrt miliona na razne načina i sa različitim razlozima otišlih, prognanih, terorisanih Srba. No, da li je taj egzodus započeo baš Kumanovskim sporazumom 13. juna 1999. godine, našta se direktno ukazuje u istom tekstualnom objašnjenju, kojim je obustavljeno bombardovanje NATO pakta ili se ono može pratiti u kontinuitetu još tokom osamdestih godina, ili šezdesetih godina, ili četrdestih godina, ili još u udaljenijoj prošlosti – do Velike seobe pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem Šakabentom (koju je u nekoliko verzija epohalno naslikao Paja Jovanović) pa sve do XV veka kada su započeta masovna pomeranja stanovništva. Ali da zasad odustanemo od ovog neproduktivnog i zasigurno u datim prilikama uzaludnog “povesničarskog cepidlačenja” već da se vratimo ovoj izložbi – upravo njihovim autorima.                  

Ako se već nije dosad mogao naći prikladniji povod od ovoga za priređivanje izložbe (mada su Muzej savremene umetnosti, Paviljon “Cvijeta Zuzorić” i ova ista galerija već osamdesetih godina nekim od svojih izložbi ukazivali na identičan problem sudbine kosmetskih stvaralaca, a kasnije, u devedesetim, i Paviljon “Veljković”) onda su se barem mogle razdvojiti, ono što bi se prosto reklo, ‘babe i žabe”. Jer, među ovih jedanaest umetika ima onih, pogotovo među najmlađima poput Katarine Bulajić ili Sonje Drobnjak, ili srednje generacije koju ovde najbolje reprezentuje Zoran Furunović koji su zaista ponajvredniji akteri doskorašnjeg tamošnjeg likovnog života, našli su se i oni koji jedva da zavređuju naziv ozbiljnih stvaralaca, a pri tome upravo su oni i sada nosioci nekih on najistaknutijih umetničkih zvanja na prištinskoj Akademiji ili institucionalnog sistema ove vrste stvaralaštva.                 

A svakako da na to svojevrsno i tako očigledno “popunjavanje broja autora” nije uticao nedostatak odličnih stvaralaca, jer, na primer, na izložbi nema Zorice Furunović ili akademika Svetomira Arsića Basare i drugih, već jedan krajnje poguban ukus i manir neprirodnog i nemogućeg uprosečavanja i ujednačavanja koje je generisano, a za Srbe uvek nezgodno izađe, zbog tako poznatih i čestih pogubnih političkih, plemenskih ili zemljačkih razloga – koji nikako da prestanu već se uguraju i gde im nije mesto ni po kakvim su estetičkim (pa i etičkim) razlozima te se otuda kada se oni primene na drastičan način kao u ovom slučaju dogodi krajnje neprimerena izložba koja mesto da da svojevrni znak za uzbunu, ne samo među profesionalcima (likovne kritičare i umetnike) već i laičku publiku ostavi poptpuno ravnodušnom što je kranje poražavajući rezultat takve, ‘ajde da blago kažemo – nesmotrenosti.                  

Nemoguće je umetnost, ako se o njoj želi svedočiti na stručan način, zameniti dnevnopolitičkim kulturnjačkim kalkulanstvom sa pojednim ambicijama koje nadilaze postavljene okvire same izložbe a potpuno izlaze izvan njenih teza koje odjednom usled tih razloga postanu pobrkane i nerazgovetne.                  

Šteta, jedna odlična prilika da se na najbolji i najuverljiviji način posvedoči o zaista prognanim vrsnim umetnicima, kojih, kako smo napomenuli, na ovoj izložbi doista i ima, dobili smo jedno neuverljiivo, čak nemušto i trapavo umetničko mucanje koje je nažalost ispalo potpuno kontraproduktivno. Dežurni i večiti skeptici bi se zapitali da li je slučajno urađeno da baš tako ispadne? 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 30. 6. 2000