Jasna Tijardović – “Fotografisano mesto”

Dugogodišnji kustos za Nove medije (konceptualna umetnost, film, video, fotografija) Muzeja savremene umetnosti Jasna Tijardović svakako da po prirodi svog posla spada u naše najbolje poznavaoce ove vrste umetničkih sredstava koji se po staroj terminologiji još uvek nazivaju “novim medijima”, a u stvari su gotovo već “arheologija” umetnosti XX veka. No, bez obzira na ove terminološke nepreciznosti umetnici novih shvatanja ova sredstva koriste na one načine koji im još uvek omogućavaju da se izraze na adekvatan način primeren plastičkim zahtevima svoga vremena. Jednu grupu autora, njih devetoro različitih generacija, Jasna Tijardović je okupila na zajedničkoj izložbi u Salonu Muzeja savremene umetnosti stavljajući na prvi pogled krajnje neutralan, bezličan naslov “Fotografisano mesto” koji, kao i sama izložba, ipak krije vrlo složene formalne i semantičke slojeve koje savremena fotografija u radovima svojih ponajvrednijih poslenika sadrži.                  

Naslov je zapravo parafraza ciklusa fotografija koju je slikar Aleksandar Rafajlović boraveći niz godina u Portugalu snimao nazvavši ih “Slikano mesto”. To su zapravo detalji uobičajenih predmeta, kolorističkih sadržaja tamošnjeg mediteranskog podneblja, arhitekture i sakralnih objekata koji gledaocima – turistima, pridošlih izvan tog područja, izazivaju vrlo burne vizuelne senzacije. Ta “slikana mesta” su upravo slikarsko uočavanje, za koje je ovaj autor profesionalno osposobljen, za kontinentalce neobičnih prizora koji otkrivaju živost lokalnog karaktera i specifičnost određenog ambijenta. A upravo je tom linijom Jasna Tijarsović išla u izboru autora ove izložbe.                  

Blizak Rafajlovićevom shvatanju izvesne “začudnosti” foto-prizora predstvaljaju i kolažirani snimci Branimira Karanovića koji u jukstapoziciji formalnih elementa gradi svoju poznatu naraciju o razorenom, “dekomponovanom” okruženju koje kroz njegove fotografije vidimo na sasvim drugi način od uobičajene percepcije svakodnevice. Nešto smireniji pristup neguje Milan Aleksić, ali i on traži dokaze urušavanja postojeće civilizacije koja je “izlomljena” čovečijim vandalizmom koji nema obzira prema nasleđenom prepuštajući propadanju sve ono što mu se učini nepotrebnim kao da nema budućnosti i kao da neće biti onih koji će se tim predmetima i građevinama i nadalje služiti.                  

Prisustvo ljudi u posve drugačijem vidu zanima Vesnu Pavlović i Zorana Naskovskog koji rade na dva načina – ili zajedno snimaju svoje komentare-svedočanstva vremena u kome žive ili pak samostalno tragaju za dokazima o perifernim i marginalnim epifenomenima sadašnjice u kojima ljudi zauzimaju centralno mesto ali koji su tu zabeleženi gotovo samo kao pasivni objekti, nemi i nepokretni inventar današnjeg sveta.                  

Priroda bez ikakvog prirusutva ljudi, s druge strane, zanimaju Mirka Radojičića čiji rad Jasna Tijardović svakako najbolje poznaje u našoj sredini te Dragana i Stanku Dangubić. Njihovi pejsaži posve su napušteni pa otuda njihova prirodna lepota pomalo deluje zastrašujuće ali i sa otvorenom nadom da će ona prebroditi sve opasnosti koje joj prete upravo od nezajažljive ljudske potrebe da sve oko sebe, najčešće nepotrebno, menja.                  

Najzad Đorđe Odanović radi “čistu” crno-belu fotografiju koja se kreće od težnje za naglašenim formalnim karakteristikama do poruka čak ideološke prirode na nekolike teme – od ekologije do meteža koji je dakako delo čovekovog nasilja nad okolinom što smo imali prilike da vidimo i u nekim već spomenutim radovima prethodnih autora.                  

Dakle, Jasna Tjardović se ovog puta opredelila za autorski koncept koji traga za krajnostima izgleda “fotografisanog mesta” sa jasno predočenim komentarima, upravo stavovima umetnika koji su izraženi direktnim fotografskim jezikom. U tim granicama danas se zaista odvija jedan vitalni život umetnosti koji je za ovu priliku uočen u radu stvaralaca u ovom mediju, a koji je naravno moguće pronaći i u drugim plastičkim sredstvima. Fotografija je kao “veristička” umetnost ipak najpogodnija za verodostojno svedočenje i dokazivanje postvaljene teze, a to je Jasna Tijadović i nizu njenih autorskih izložbi, posebno u ovoj, vrlo dobro razumela. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 25. 7. 2000