Rade Kundačina – slike

Priča o materiji i strukturalizmu u slikarstvu, maksimalno apostrofirana u epohi enformela pedesetih godina, i danas zaokuplja pažnju brojnih umetnika. Izložba novijih slika načinjenih od pigmenata na japanskom papiru Radeta Kundačine priređena u Galeriji “Zepter” uvodi nas još jednom u oblast kreativnog razmatranja ovog stvaralačkog problema koji je u međuvremenu postao i sasvim relevantnom slikarskom poetikom kojom se na različite načine bave brojni umetnici.                  

Kundačina (rođen u Bjelovaru 1948. godine; završio slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu a specijalizaciju u Japanu, na Tokijskom univerzitetu na odseku za Likovne umetnosti i proširene medije, što ukazuje na vrstu interesovanja koja ga konstantno preokupira u radnom procesu) potpuno je posvećen govoru materije, i to onom najsuptilnije vrste koja proizlazi iz fragilnosti i delikatnosti korišćenja slikarskog materijala: finoće japanskog papira i pigmenata.                  

Nešto ranije Kundačina iako se bavi u osnovi rešavanjem istih zadataka – strukturom slikarske površine koju je narušavao, ne grubo kao pre kakav je bio slučaj u epohi enformela, već veoma delikatno upotrebljavajući na razne načine slikarski papir i uz upotrebu vrlo redukovane kolorističke palete, sada se probratilo u izrazito senzibilne i kolorističke i materijalne datosti slikarske površine koje “govore” nešto izmenjenim jezikom. Ta zamena “trodimenzionalnosti” slikarske površine “dvodimenzionalnošću” kolažirane prizornosti ukazuje da je Kundačina promenio raniju ekspresiju materije i paste čistom finoćom pigmenta i fragilnosti tanušnog pirinčanog papira. No, energetsko polje kojim on u radnom procesu barata i koje postiže time nimalo nije umanjeno. Naprotiv, kritika u ovoj promeni vidi čak njeno povećanje ne na većem stupnju već u znatnijem obimu.                  

U epohi drugog/novog modernizma s kraja devedesetih evidentna je potreba umetnika da i nadalje ostanu izvan bilo koje ideologije – osim čisto slikarske, ako se radi o tom mediju. Rade Kundačina potpuno stoji u toj vrstu slikarskog shvatanja bez imalo sumnje u ispravnost takvog stava. To čvrsto stanovište svakako da mu je omogućilo da postigne onu vrstu slikarskog efekta, ili bi se pre moglo reći – slikarskog uverenja koje je potpuno zaokruženo, definisano i transparentno u svim svojim ciljevima bez uobičajenih “prikrivanja” poetičkim ideologijama ma koliko ona bila uverljiva. Kundačini ona nisu potrebna. Potpuna opuštenost u radu ali i istovremena duboka koncetrisanost na stvaranje optičkih fenomena koji uspešno kombinuju tradiciju evropskog slikarstva sa tradicijom dalekoističnih kultura (što je bio ne tako redak slučaj u našoj civilizaciji i umetnosti) ovog autora je dovela među najzanimljivije fenomene u srpskoj umetnosti tokom poslednje dve decenije. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd,, 10. 11. 2000