Mirjana Petrović – slike i objekti

Protekla decenija sa svim njenim ratnim dramama, masovnim razaranjima i egzodusima na različite načine je ostavljala tragove u umetnosti.                 

Čest slučaj bilo je kritičko angažovanje kome su autori pribegavali svedočeći o tom vremenu gotovo na dokumentaran način, dakle direktno reagujući na te destruktivne socijalne, ekonomske i političke procese. Međutim, bilo je isto tako osetljivih stvaralaca koji su drugačijim plastičkim “govorom”, ali takođe neposredno, učestvovali u takvim okolnostima opisujući ih simboličkim predstavama krajnje neobičnom imaginacijom ili prizorima koji na prvi pogled nisu imali sličnosti sa realnošću ali su sa publikom uspostavljali neophodne veze za prenošenje željenih poruka.                 

Jedna od takvih slikarki je i Mirjana Petrović (rođema u Sarajevu 1965. gde je završila Akademiju likovnih umetnosti 1988; od 1989. živi i radi u Beogradu) koja je već čitavu decaniju prisutna u našem likovnom životu uporno gradeći jedan izrazito individualni svet zasnovan na njenim najdubnjim, najintimnijim slojevima imaginacije.                 

Ako je sa ranijih izložbi ostala upamćena kao umetnica koja je pokazivala očiglednu tendenciju da “iskorači” iz medija prevazilazeći okvire slike kao predmeta – radeći i po ramovima, pa i na zidovima na kojima su oni bili postavljeni, moglo se očekivati da ona u jednom trenutku potpuno uđe u prostor, upravo da načini trodimenzionalne objekte. Sadašnja izložba u Izložbenom salonu Centralnog kluba Jugoslovenske armije je to i pokazala – sem slika – ulja na lesonitu nastalih između 1997. i 1999. godine koje su ostale u okviru njene poznate ikonografije svedenih, začudnih spodoba agresivnog kolorita, pojavila se i puna plastika islikana na potpuno isti način i sa identičnim likovnim narativom.

Katakada se u njima prepoznaje strahotnost vremena koje smo svi preživljavali tokom poslednje dve godine, katkada tu provejava neka tiha, pritajena i sve obeshrabrenija ironija koja je u radovima sa početka devedesetih bila znatnija.                 

To sve intenzivnije povlačenje umetnika u sebe, u vlastite svetove, ta sve prisutnija potreba da se ne samo u umetnosti opstoji u imaginarnom svetu, samo je jedan od odbrambenih mehanizama kome su izrazito senzibilizovani autori probegavali i proteklom vremenu opštih i kolektivnih drama.        

A primer rada Mirjane Petrović u tom pogledu ostaće zabeležen među najautentičnijima u srpskom stvaralaštvu ove epohe. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 17. 11. 2000