41. Oktobarski salon

Kao i uvek, i ovogodišnji 41. Oktobarski salon, upravo zato što je najznačajnija manifestacija likovne i primenjene umetnosti u Srbiji, izazivala je i nadalje izaziva oprečne komentare i ocene. Nesumljiv je njegov zaista najviši renome u ovoj vrsti umetničkih manifestacija pa je otuda i razumljivo povećano interesovanje javnosti za sve ono što se oko njega zbiva.                  

Posle niza godina lutanja u krajnostima od javnog konkursa do autorskog izbora umetnika čiji će radovi biti prikazani na Salonu u Umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić”, ustalio se princip autonomne selekcije izabranih istoričara umetnosti, likovnih kritičar i umetnika – i taj način njegovog formiranja – da odmah kažemo, uprkos svemu (računajući i nedostatke) pokazao se najboljim iz jednostavnog razloga: autori selekcije potpisuju svoj rad, a to znači dobar (ili loš!) uvid u produkciju svih disciplina likovne i primenjene umetnosti, oni ga istovremeno argumentuju i na najdirektniji način time staju iza njega. U ranijim slučajevima iza ogromnog tela kolektivnog, a to znači “anonimnog” žiriranja enormnog broja ponuđenih radova koji su stizali posle konkursa (a među njima po pravilu nisu bila i najznačajnija dela jer se njihovi tvorci nisu slagali sa takvom vrstom neprimerenog takmičenja u umetnosti), redovno se krila opasnost da nestane individualna odgovornost članova – često čak i nekompetentnih.                  

Iako je opšta slika i 41. Salona, kako smo je mi videli, zaista dobra, upravo u najvećem delu tačna predstava onog što se tokom poslednje dve godine zbivalo u likovnim i primenjenim umetnostima u nas, nemoguće je ne izneti i nekoliko konstacija koje bi otklonije i neke od uočenih nedostataka koje u javnosti nisu bile registrovane. Utisak je dosta narušen prenatrpanom postavkom. Ona nije samo izraz istog, ali ovoga puta na žalost i pogrešnog aranžerskog rukopisa (što znači da je neophodno da se svake godine promeni autor koji postavlja Salon da se ne bi na neprimer način ponavljao, a još više na njegovu obavezu da tokom rada značajnije sarađuje sa selektorima) već i stalnog problema koji guši Salon: jedne nerazumljive potrebe da se u istom izlagačkom prostoru postave dela i likovne i primenjene umetnosti. Možda će baš ovaj nadostatak koji je upravo sada kulminirao direktno ugrožavajući sagledljivost najvećeg broja izloženih umetničkih radova dovesti do toga da se ubuduće razdvoje ove dve velike umetničke oblasti (koje uostalom imaju i svoje posebne akademije, muzeje, galerije, časopise, kritičare itd.) ne bi li se na taj način obezbedilo njihovo dostojno predstavljanje – makar na najznačajnijoj umetničkoj manifestaciji koju imamo. Oba segmenta Salona – i likovni i primenjeni deo bili bi održavani istovremeno kao jedinstvena izložba, ali postavljena u dva prostora koja bi omogućila da se maksimalno obezbedi preglednost svih prikazanih radova.                  

Nekim umetnicima, mora se i to istaći, nije bilo mesto na ovoj izložbi i to nije samo pitanje selektorske “slobode” izbora (jer Savet ima, na primer, prava da pozove umetnike za koje smatra da su nepravedno izostavljeni) već nedostatka jasne predstave nekih od njih o tome šta se bitno a šta sporedno dogodilo u likovnim i primenjenim umetnostima tokom protekle dve godine. Zbog toga bi trebalo razmisliti da se uvede mesto umetničkog direktora Salona koji će imati posebna ovlašćenja u odnosu na izbor autora (superviziju koja će onemogućiti pojavu istih autora u različitim selekcijama ili pojavu manje značajnih umetnika u odnosu na neke koji nisu pozvani itd.) ali i na način postavke (njenu redakciju kad ne dođe do neophodne saradnje između autora postavke i selektora) što bi onemogućilo ponavljanje uočenih grešaka.                  

Takođe i odredba Pravilnika da na Salonu ne mogu da učestvuju članovi Saveta (a koja se odnosi isključivo na umetnike) morala bi se primenjivati i na selektore koji takođe ne bi smeli da budu istovremeno i članovi Saveta. Time će se omogućiti lakša korektivna moć Saveta u odnosu na rad selektora, a i oni bi time dobili veću autonomiju u odnosu na ciljeve Saveta koji mogu biti promenljivi iz godine u godinu.                  

Najzad, umetnička produkcija se tokom poslednjih godina toliko promenila da se moraju pronaći i novi putevi i načini njihove prezentacije pogotovo u medijima kakvi su web-sajtovi, CD-romovi, sajber-art i dr. Pred budućim Savetom salona, kako vidimo, stoje ozbiljni stručni izazovi čije se moguće razrešenje već na sledećem, idućeg oktobra, mora jasno videti. Nadamo se da je gradska vlada, oličena u onim funkcionerima koji brinu o kulturi i umetnosti, ovoga veoma svesna te da će budućim kadrovskim rešenjima – pre svega u formiranju stručnog, obaveštenog i kompetentnog tima Saveta Oktobarskog salona zadovoljiti ove ne tako male profesionalne zahteve i potrebe. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 21.11. 2000