Jesenja izložba

Velike umetničke manifestacije, pogotovo one sa dugom tradicijom, kaktkada je potrebno preispitati da bi se zadržao potrebni nivo njihove svežine ili potvrdio njihov značaj među sličnim događajima. No, neke među njima, naročito one koje su nastale iz potreba strukovnih udruženja, često predugo ostaju dosledne nepromenljivim principima koji vremenom izrastu i do estetičkih kriterijuma – onih koji čak utiču na formiranje slike umetničke epohe u najširem smislu te reči. Jesenja izložba likovnih umetnosti u nekoliko njenih “istorijskih” ciklusa upravo je to pokazala.                  

Osnivanje Udruženja likovnih umetnika za Srbiju 1919. godine (kao dela Saveza likovnih umetnika Jugoslavije) imalo je nameru i da svojim stvaraocima omogući da na zajedničkoj izložbi istovremeno pokažu publici svoja dela. Tako su nastale zapravo dve izložbe: prolećna i jesenja. Na prvoj su svi umetnici, bez obzira na članstvo, izlagali, dok je druga isključivo bila namenjena članovima. Iako je Jesenja izložba ULUS-a postala najreprezentativnija i najvažnija udruženjska manifestacija likovnog stvaralaštva, u nekim periodima gubila je značaj zbog nedostatka čvršćih selekcionih merila ili pak zbog diktirane prevlasti jednog estetičkog komcepta kakav je bio slučaj neposrdno nakon Drugog svetskog rata u periodu socijalističkog realizma. Posledica je bila da zbog masovnosti, ona pokaže vidan pad umetničkog nivoa pa su neki od njenih najpoznatijih ili najpotencijalnijih članova među mladim genertacijama osnivali paralelna udruženja ili umetničke grupe.

Zbog slične činjenice uzrokovana je bila i najnovija promenu datirana od 1984. godine od kada se Jesenja izložba koncipira na dva načina: konkursom, dakle za ovu strukovnu asocijaciju na uobičajeni način, ali i direktnim pozivom onim članovima koji su iz različitih razloga izgubili interes da na njoj izlažu ali su značajni jer podižu njen estetički nivo i time joj održavaju renome. Priznanje, koje je inicirao Mića Popović, koja se od tada dobijalo uključivalo je i štampanje monografije najboljem umetniku po mišljenju žirija. Nažalost, do danas ULUS je zbog lošeg materijalnog stanja objavio samo pet knjiga iz ove serije: Lazaru Vozareviću, Ljubici Cuci Sokić, Aleksandru Tomaševiću, Milanu Marinkoviću Ciletu i Miodragu Rogiću a čak jedanaest umetnika još uvek čeka na tu nagradu među kojima su, na primer, Olga Jevrić, Bora Iljovski, Milun Vidić, Milica Stevanović, Vojin Stojić ili prošlogodišnja dobitnica nagrade Jesenje izložbe Ljubinka Jovanović Mihailović i dr.                  

Kao da se danas, ne samo zbog tog razloga, Jesenja izložba ponovo nalazi pred novom organizacionom reformom. Rukovodstvo i Umetnički savet ULUS-a koji danas čine stvaraoci mlađe generacije svakako će potraži način da se povrati nekadašnji ugled Jesenje izložbe koji se iz godine u godinu rapidno gubi ne samo u odnosu na druge velike likovne manifestacije u Srbiji kojih je sve više poput Oktobarskog salona, Bijena mladih u Vršću, Bijena savremen jugoslovenske skulpture u Pančevu, Memorijala “Nadežde Pterović” i dr., već i zbog unutrašnjih razloga očuvanja istinskog značaja i potrebe da članstvo u najširem mogućem obimu prikaže svoje radove, ali i zbog publike koja uporno za nju pokazuje interesovanje.                  

Gotovo da smo sigurni da će upravo ova, poslednja Jesenja izložba održana u Umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić”, u ovom, posebno za ovu vrstu stvaralaštva, prebogatom stoleću, pokrenuti još jedan ciklus sa drugačije formulisanim ciljevima udruženja likovnih umetnika Srbije kome je namenjena pa i tako da već naredne godine sa naznakama istinske uspešnosti, a to jednostavno podrazumeva prikaz vrhunskog a ne osrednjeg stvaralaštva, na pravi način označiti i početak novog veka i milenijuma. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 8. 12. 2000