Gligor Stefanov – ’Linearni ambijent’

Gligor Stefanov spada u najmlađu generaciju jugoslovenskih likovnih umetnika (rođen je 1956. u Kavadarcima), završio je studije vajarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1981. i od tada neprekidno izražava jedinstveno kreativno shvatanje, ono za koje je karakteristično instaliranje ambijentalhih postavki u galerijama Zagreba, Skoplja, Pariza i sada Beograda u Galeriji Studentskog kulturnog centra. 

I ako je primarno umetničko poreklo jedan tradicionalni školski koncept vajarstva koji je tipičan za naše likovne akademije, on se opredelio da se odlučnije zaputi u pravcu autorskog definisanja onih umetničkih shratanja koja su u domenu aktuelnih zbivanja. Vajarstvo je, kao uostalom i druge likovne discipline pretrpelo korenite promene, svakako najdublje baš tu, i u načinu manipulacije materijalom koji je ’umetnički’ i u samoj prostornoj koncepciji koja sve više domira tako da se jedno delo u njemu proširuje i gubi raniji karakter kompaktnosti i medijske određenosti. Kod Gligora Stefanova to je vrlo uočljivo. 

Zanimljiv je njegov postupak rada. Najpre mu je potrebno da izveno vreme provede u prostoru u kome treba da izlaže i da se tom prilikom koncentriše na karakteristike tog ambijetnta. Potom počinje da stvara u samoj galerili uz striktno poštovanje konfiguracije prostora i to materijalnog koji nije vajarski – vlasima trave, na taj način kreirajući slobone prostorne u površinske crteže što se raprostiru i kao zapisi po zidovima i kao skulpturalne mase između njih. U nekim partijama Stefanov ponavlja sekvence i na površini zida i u prostoru dajući tako dvostruki smisao svom radu, dok u većini ove dve aktivnosti teku nezavisno, slobodno proizlazeći jedna iz druge: sa zida u prostor i iz prostora natrag na površinu zida i duž njega. Viljivo je da su ove svojevrsne arabeske definisane na dva načina: direknim ocrtravanjem grafitom po zidu galarije kada na taj način materijalizuje jednu imaginativnu prostornu situaciju, pa zatim u tri dimenzije kada se stvaralačka aktivnost odvija u striktnom skulptorskom domenu. Efekat je sledeći: dobija se zanimljiv odnos između crteža u ravni izvedenog klasičnim likovnim postupkom crteža u prostoru izvedenog potpuno novim materijalom koji nimalo nije primeren skulpturi. (Ovoga puta taj  materjal  je sveža trava, dok je ranije sa istom idejom i u istom postupku upotrabljavan pamuk, drvo ili slama, dakle, uvek priodni materijali.) 

Ovde nisu potencirane samo plastičke vrednosti jednog kreativnog promišljanja već se u galeriji dobija i specifična arona koja jasno upućuje na neka dodatna značenja čiji su koreni u ekoločkoj   aktivnosti. Još se jedna neobična situacija kao posledica vrste upotrebljavanog materijala. Naime,  kako rad započinje sa svežom travom koja je prirodne zelene boje, i kako se tokom izložbe ona  suši i pri tome menja boju sve do usahlih nijansi žute, da bi na kraju, kod zatvaranja izložbe dobila jedan derutan izgled sa vidljivim posledicama propadanja, izumiranja i prestanka života. I sem toga se jednom napravljen ambijent na otvaranju izložbe može stalno dopunjavati i menjati, jasno je da i on sam od sebe trpi unutrašnje promene shodno prirodnim procesima života. Na prožimanju ovakvih odnosa veštačkog i prirodnog, izumrlog i živog, Gligor Stefanov je izgradio jednu zanimljivu i autentičnu kreativnu aktivnost. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 6. 1984, Moment, br. 2, Beograd, 1. 1985, str. 43