Slađana Stanković – crteži/slike

Postdiplomac slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu Slađana Stanković (rođena 1958) priredila je u Galeriji SKC izložbu crteža-slika nastalih tokom protekle dve godine. Manir da se još za vreme redovnih umetničkih studija na javnu proveru stavi sopstveno delo skorašnji je  fenomen naše umetnosti koji je odmah prihvaćen i od mlađe kritike. Uz izvesno uvažavanje nekih prigovora koji ovakvu aktivnost osuđuju iz redova profesora akademije i tradicionalističkije nastrojenih kritičara, svako iz svojih razloga i drugačijih pobuda, očigledno je i to da se određen stepen kreativnog naboja u umetniku dogodi ili ne dogodi u periodu koji ne mora obavesno da usledi nakon završenog procesa školoranja. Pokasalo se  i to da  je kod nekih autora čin stvaranja oformljen u najranijoj umetničkoj dobi i da je rezultat tog rada trebalo istovremeno registrovati i u primerenoj meri objasniti.  Galerija SKC u Beogradu poslednjih godina, između ostalih, upražnjava i takvu  aktivnost, a sadašnja izložba Slađane Stanković je onaj potrebni primer za opravdanje tog shvatanja. 

Stankovićeva je po edukaciji slikarka, kod Stojana Ćelića je završila redoni tečaj, ali je od najranijih grupnih izlaganja od 1978, godine konstantno pokazivala osobine što se podosta udaljavaju od  školskog sistema rada. Bilo je moguće tada uočiti, a to je i zapaženo, da se ona nije zadovoljavala striktnom slikarskom aktivnošću koja se obavesno odvija u ravni platna deflnisanjem odnosa pikturalnih polja u jednom nivou, već je različitim postupcima narušavala percepciju površine stvarajuci određen sistem višeslojnog dela. Dakle, već u ovoj njenoj ranoj fazi slikanja otkrivena su interesovanja koja će je konačno opredeliti prema plasticitetu dela drugačijih karakteristika. 

Na jednoj od tih tačaka u njenom razvoju stoji i ova izložba. Zamišljena je kao jedan celovit  ambijent-prostor galerije shvaćen kao radno mesto, a dela koja ga ispunjavaju zapravo su samo naglasci određenih osobina tog prostora koje su na ovaj način uočene od Stankovićeve:  predlog treba da glasi kao da se radi o  jednoj u bezbrojnom nizu mogućnosti formiranja ambijenta koje ta galerija svojim izgledom omogućava. Tako  nastalo nekoliko korespondentnih celina koje grade celovit ambijent podložan tumačenju sa dva nivoa. S   jedne strane makro ambijent je na liniji onih  istraživanja mladih stvaralaca koji posebno u Beogradu neguju interesovanje za funkcionalizovanje svojih kreativnih pogleda u momentu njihovog spacijalnog statusa. Drugo, u mikro procesima koji su doveli do pojedinih radova očigledna je želja da se kritički interpretiraju u svojevrsnom dijalogu neka od poznatih nesta u istoriji umetnosti (kakvo je na primer delo El Greka, posebno Pogreb grofa od Orgaza).  Slađana Stanković to čini evociranjem ideje o jednom sakralnom mestu na kome se eksplicira stanovit umetnički sadržaj, koje je nužno i mesto konteraplacije i mesto čulnih doživljaja. Sami radovi načinjeni su na taj način da se preko reprodukcija klasičnih dela umetnosti u jednom impulsivnom zahvatu interpretiraju i intervencijom komentarišu gestualnošću,  ekspresijom haotičnim potezima crne boje. 

Rezimirajući značenja ovakvog rada u predgovoru kataloga izložbe Lidija Merenik – koja je i po godinama i po interesovanjima, a pogotovo po razumevanju upravo pripadnik te generacije umetnika, zaključuje o postojanju tri kategorijalna sistema: ova ižložba radova scteža-slika-prostora je misao o promeni sopstvene dimenzije unutar dvodinemzionalnosti polja, zatim,  uništavanje okvira nekog rada-finalnog umetničkog objekta i konačno da u oba nivoa značenja koja smo naglasili dela nose bitnu oznaku ’džinovskog zanaka’. Kritičko razmatranje u ova tri referencijalna polja neposredno dovodo do razumevanja osobina ovog promišljenog rada, i još i to da se Slađana Stanković u ponečem oslanja na aktuelne umetničke pobude najnovijeg vremena koje su specifične za njenu generaciju umetnika. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 6. 1984