Metka Krašovec – slike, crteži

Aktuelna diskusija koja se danas vodi o tome odakle zapravo potiču pojedini plastički fenomeni one umetnosti koja se vezuje sa osamdesete godine, a znače upravo novi ili barem drugačiji oblik likovnog mišljenja u odnosu na prethodne i paralelne tokove, dovodi do nekoliko uporednih zaključaka. Navode se, toko, očigledni uticaji prošlosti, zatim citati po pojedinim umetnicima čija dela spadaju u temelje savremenog izraza, i naprosto jedan krajnje racionalan pristup radu za koji je karakteristična klasična i akademska tradicija, upravo ona  koja se u savremenoj umetnosti trebala prevazići ili zanemariti. Na pitanju ovog trećeg uporišta najčešće se postavljaju i javlja se strah od evokacije onih uzora koji se smatraju umetnički konzervativnim, tj. onima koji su sinonim pozivanja na red, diktat sklada, zatvorenih kanonizovanih istina i učenost,  No, u razmatranju ove zainteresovanosti za tradicionalne uzore savrevenih umetnika zaboravlja se sa se odigrava adekvatna stvar kao i sa referencama uočenim na drugim mestima. Naime, kada se danas bilo koji paseistički plastički model stavlja ponovo u funkciju tada se on ne citira doslovno, iako se on čini na prvi pogled, već se na specifičan način unose onakve interpretacije tih sadržaja koji odražavaju jasan odnos prema njima, zatim, neophodnu dozu ironizovanja i humora, i napokon čist kreativni komentar koji zapravo i stvara nov semantički i formalni plan rada. Jednu varijantu  takvog rada možemo zapaziti na izložbi Metke Krašovec odršanoj u Galeriji Sebaslian u Beogradu. 

Krašovčeva pripada srednjoj generaciji slovenačkih umetnika (rođena 1941), diplomirala je slikarstvo, a zatim je završila postdiplomske studije na ljubljanskoj Akademiji, potom je boravila na studijama u SAD, a zatim je završila specijalku na grafičkom odseku u Ljubljani, da bi potom i u Londonu studijski boravila na kursu grafike; danas je ona docent za slikarstvo na Likovnoj  Akademiji u Ljubljani. Jasno je, dakle, da se u ovom slučaju radi o izvanrednoj  akademskoj i majstorskoj predspremi ove umetnice na dva područija – grafičkom i slikarskom. Otuda se imaju izvlačiti poneki zaključci o poreklu i značenju njene sadašnje umetnosti. 

Najdominantniji je utisak taj da se njeni monumentalni, višedelni prizori izvedeni akrilikom na paplru, bilo da se operviraju mali crteži,  jedna vanredna koncepcija rada. Tretiranje forme nije, međutim kao u doslovnom akademizmu dovedeno do konačnih konsekvenci tvrdog realizma već samo do stuonja da se stvori utisak o primarnoj klasičnosti tih formi. Iako su oblici na ovin radovima lagani, spljošteni, gotovo bestelesni,  njih ispunjava duh istrorijkog traganja i porekla klasične Grčke i renesanse. Osim u ovakvom domenu forme, Metka Krašovec i temom evocira sećanje na ikonografske obrasce umetnoste koja je u temelju evropske kulture i iskustva kojima su pridodati lični simbolički repertoar i privatna mitologija koji zajedno zapravo ponešto zaklanjaju svoj primarni sadržaj. Višestruka ekspozicija koja treba de podigne ove prizore na stupanj aktivnog ekspresionizma i prefinjenosti njenog crtanja koja ukazuje na tananost likovnog nerva koji ova autorka nesumljivo poseduje, samo su dva tehnička i taktička postupka kojima se gledalac dovodi u stanje saznanja da prisustvuje gotovo povesnom odigravanju pred njegovim očima. Sigurno da ove radove upravo taj utisak najbliže ocrtava, utisak jesne seriozne umetničko-istorijske tradicije čiji je logičan epilog formulisan kroz iskustvo i praksu ove umetnice. Zbog ovoga ponajpre smo spremni da izložbu Metke Krašovec uvrstimo u red značajnih događaja umetničke sezone koja je time i zaključena. 

Jovan Despotović 

Treči program Radio Beograda, Beograd, 6. 1984, Moment, br. 2, Beograd, 1. 1985, str. 38