IX međunarodna izložba originalnog crteža

Sa osamnaestogodišnjim iskustvom riječki Bijenale originalnog crteža deveti je put zaredom organizovao ovu međunarodnu smotru koja postaje sve veća i sve sadržajnija, ali se istovremeno organizatori sve više upliću i u probleme koje sama umetnost postavlja. Staljajući u sam naslov ove manifestacije kako ona okuplja i prikazuje “originalne crteže” priređivači su i nesluteći to sebi nametnuli probleme za koje nismo sigurni da su i uspešno prevladani. 

Promena unutar jezika umetnosti danas se intenzivnije zbiva nego u ranijim stiskim i istorijskim periodirna, a posebno u njenim likovnim disciplinama u čijim se okvirima najtananije odvijiaju aktuelne dijskusije o medijskim osobinama i mogućnostima izraza. U ovom trenutku kada su mnogi odgori izvesni budući da nisu do kraja razjašnjene oblikovne i estetičke komponente pojedinih umetničkih sredstava, organizatori ovog Bijenala propustili
su realnu mogućnost da sopstvenim i jednistvenira kriterijumima sačine izložbu koja je trebala da ponudi odgovore postavljenim izazovima. Izgled izložbe, učesnici i njihova dela u većini dovode u sumnju da je žiri bio spreman na taj korak. Otuda se dogodilo da pored jednog malog broja umetnika za koje bi se spravom primenila odrednica “originalan” stoji većina koja nipočemu ne podleže tim kritirijumima već nekim drugim, često i izvan umetničkim. Erozija jasnih principa koji se u ovoj disciplini danas smeju postavi očigledno da rezultira u jedno bezprimerno šarenilo koje nažalost nije posledica klime vremena već opšte teoretske i ocenjivačke neusklađenosti. 

Tek se za pokojeg umetnika može sa sigurnošću tvrditi da je crtežom dostigao potreben stepen vrednosti i značenja da bi trebao biti uvršćrn u ovu uglednu nanifestaciju. Ponešto ublaženu ocenu od ove treba ipak izreći jugoslovenskim učesnicima koji dobrim delom zadovoljavaju postavljene uslove, mada i oni, poput svih ostalih, ispoljavaju jedno zamašno stilsko i poetsko raznonglasje. To naravno nije ništa neobično ako smo spremni da prihvatimo da je sadašnji trenutak jugoslovenske umetnosti, i to pogotovo one mlađe i sasvim mlade koje su u istinskom stvaralačkom usponu, u ekspanziji kojom postižu ona znamenja kvaliteta što su tokom ranijih perioda već bivala postignuta. Iz mnogobrojne jugoslovenske reprezentacije spomenućeno jedino ponešto anahronu Jadranku Fatur, prefinjenu Metku Krašovec, vitalog Miletu Prodanovića i veoma zanimljivog Tuta Klavdija. 

Iz četrdesetak zemalja koje učestvuju, nepravedno bi bilo izdvojiti tek ponekog iz obilne prosečnosti i mestimične slabosti. Ipak da bar navedemo one za koje je žiri dodeljujući im

nagrade pronašao da su bolji od ostalih: premije su dobili Finac Raimo Kanarva za crtež, sa naglašenom angažovanom figuracijom, Edo Murtić koji se tek relativno uspešno drži u plimi izmenjenog ekspresionizma, i dvojica umetnika koji su ravnopravni dobitnici međunarodnih sudija – Danac Ričard Mortensen i Italijan Ahile Perili; prvi je stari majstor gestulane umetnosti, drugi participira na poslednjim ostacima tradicionalnog konstruktivizna. Dodeljeno je još 19 nagrada raznih ad hoc komisija i otkupnih odbora koji su još više učvrstili opšte uverenje o nemoćnosti da se ozbiljno i generalno opredele za jednistvene kriterijume. 

Ovakva kakava je sada Međunarodna izložba originalnog crteža nema nekog posebnog smisla, izuzimajući potrebu da se jedna dobra tradicija nastavi. I u žiriju i oko njega potrebne su temeljitije rekonstrukcije, a pre svega okupljanje mlađih i prisutnijih kritičara koji bi prirodnije mogli da reanimiraju ovu izložbu. U suprotnom, sledeći Bijenale biće još gori. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 7. 1984, Moment, br. 2, Beograd, 1. 1985, str. 40-41