Ivan Meštrović – skulpture 1898-1918

U organizaciji Galerije SANU iz Beograda i Gliptoteke JAZU iz Zagreba povodom 100-godišnjice rođenja priređena je izložba skulptura Ivana Meštrovića iz perioda 1898-1918. gotovo mitske ličnosti moderne jugoslovenske umetnosti. 

Mit o Meštroviću počinjao je, moglo bi se reći, da se stvara još za njegove rane umetničke mladosti. Čim je završio bečku Akademiju u kojoj je primio najbolje pouke o velikoj i klasičnoj umetnosti Grčke i Rima, a zapravo se istinski nadahnjivao i na tada vitalnim shvatanjima jugendstila, počeo je da stvara monumentalna dela u kamenu u kome je oličavao heroje iz nacionalnog istorijskog miljea. No, najpre je Meštrović neposredno posle perioda školovanja utvrdio i učvrstio sopstveni izraz određujući se prema onim tendencijama koje su u tom trenutku dominirale na špici aktuelnosti. Secesija i mitologija svojstvena još jednoj promeni veka opet su izveli na umetničku scenu ikonografiju, epiku i fabularnost srednjeg veka, romantizma kao i monumentalnost spomenika vanevropskih civilizacija. Religiozni patos doveden gotovo do ekstatičnosti karakterišu Meštrovićev manirizam iz ranog perioda, a deformacije planova, namerno narušena skladnost u proporcijama, izvijenost i tordiranost oblika njegova su osnovna jezička formulacija i karakteristika stila. Meštrović ih je lako usvojio dodajući im sopstvena tumačenja od onih koja su računali na efekte „neukosti” i „primitivizma” do onih koji su išli za tim da sam iskaz dovedu u stanje prenapregnutog senzualizma. 

Jedno od posebnih pitanja o još uvek otvorenim mogućnostima tumačenja naše moderne umetnosti i njene teorije je šta bi se dogodilo sa ovim živim i već tada zrelim izrazom da se Meštrović nije, poveden idejom jugoslovenskog jedinstva i zajedništva, stavio u službu dnevne monarhističke politike čiji je interes neprekidno sledio između dva rata. Njemu nije bilo teško da se iz opšte mitološke baštine preorijentiše na lokalnu, u prvom redu srpsku, a da pri tome sam formalni aspekt svakoga rada ostavi nepromenjenim. Junaci iz usmene i pripovedne književnosti poput Marka Kraljevića ili ciklusa epskih pesama vezanih za kosovske događaje srpskog srednjeg veka, Meštrovića su podstakli da načini jednu neobičnu i autentičnu celinu — Vidovdanski hram — kao središnjeg događaja srpske istorije i simbola južnoslovenskog jedinstva. I kada je jednom zapao u velike dvorske narudžbine, Meštrović im je ostao privržen sve do drugog svetskog rata. Veliki niz spomenika on je izradio širom Jugoslavije slaveći samo jednu ideju: preporod tri jugoslovenske nacije u jedinstvenoj državi (da spomenemo samo dva velika monumenta u Beogradu: Spomenik Neznanom junaku na Avali koji se sve više zaboravlja i kip Pobednika na Kalemegdanu). Ako je ponekad sa pravom oštro suđen zbog ovakvih radova koji su svakako morali da se delom povinuju i uslovima naručilaca, u kamernoj plastici, portretima, bistama i najčešće repigioznim kom pozicijama, Meštrović je konstantno po kazivao znake jednog izuzetnog talenta koji je aktivirao oformljeno skulptorsko mišljenje čiji su koreni upravo u tim prvima godinama njegove umetničke karijere, što je ovom izložbom i rekonstruisano. 

Naravno da bi se slika o Ivanu Meštroviću mogla i na drugi način sačiniti (jednom drugačijom ekspozicijom), no i po red toga ostaje neosporno da je ovaj nesvakidašnji vajarski opus ostao temeljna i neprevaziđena vrednost naše moderne u kome je Vidovdanski ciklus primer jednog političkog i idejnog angažovanja umetnika bez presedana u našoj umetnosti novijeg vremena. Mit o Ivanu Meštroviću je i u tom smislu neprekidno upotpunjavan, na čemu se nedvosmisleno i insistiralo ovom izložbom u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 8. 1984, Sveske, br. 16, Društvo istoričara umetnosti Srbije, Beograd, 1985, str. 138-139