25. oktobarski salon likovnih i primenjenih umetnosti Srbije

Četvrt veka kontinuiranog održavanja Oktobarskog salona u Beogradu dobar su povod za one koji su spremni da se upuste u dublje socio-kulturne analize odnosa oficijelne umetnosti i kriterijuma vrednovanja i žive umetničke aktivnosti koja i ako marginalizovana, uvek se uspevala probiti na javnu acenu. Tome bi svakako pogodovalo i to što se ove godine otvara još jedna izložba: nagrađenih na dosađašnjim Salonima, te će se tako omoćiti  posredno upoređivanje saglasnosti čina selektiranja i nagrađivanja sa onim što se uz pomoć  “istorijske  distance”  prepoznaje kao istinska vrednost na čijim se temeljima nadalje razvija glavni tok unutar likovne umetnosti. 

Zasad ćemo se ipak zadržati samo na ovogoišnjem Salonu (održanom u Umetničkom paviljonu ‘Cvijeta Zuzorić’). Rad jednog i drugog žirija (za prijem radova i podelu tantijema) svakako nezavisno od njihove svesne namere pokazao je da je kao i u drugim oblastima kulture i umetnosti prisutan dominantan duh činovništva u ovim oblastima zaodenut plaštom tradicionalizma. Glelajući dela u selekciji tek je sada jasno kolika je morala biti prošlogodišnja ozlojeđenost kulturnjačkih birokrata što su, na primer niza godina dodeljene onim autorima koji danas nešto znače u ovoj našoj kulturi,  kolika li je samo žuc bila izlivena samo na činjenicu da je prošlogodišnji Salon odrazio pravo

stanje u aktuelnoj umetnosti: lepo se tada moglo videti na njihovo zaprepašćenje koji su to budni autori koji stvraja, koja je izmetnost živa, prisutna i značajna za razumevanje širih pojava ovog vremena. Danas, na ovom jubilarnoni Salonu te umetnosti nema! Na profesionalnoj časti stoji selekcionoj komisiji što je sa Salona odstranjena čitava generacija mladih umetnika, stvaralaca čije izložbe u ovom trenutku svedoče o malom, ali ipak prisustvovajnu na umetničkoj sceni i ovde i izvan Jugoslavije. Žiriju za nagrade dakako ništa drugo nije preostalo nego da volju selektora još jednom potvrdi kroz nagrade. No, da su to bila dva jednakomisleća odbora potvrđuje lista nagrađenih: paradoksalno je da nagrada za skulpturu bude dodeljena umetnic koja je poodavno dostigla sopstveni stvaralački zenit; ono što ona danas radi i uzgred izlaže po salonima kakav je ovaj jako je udaljeno od njenih najboljih davnih rezultata. Koji su to onda bili motivi za dodelu ovakvih nagrada? Šta se treba postići ovakvom kulturnom politikom koja je uvek bila prsutna u beogradskoj umetnosti ali je samo povremeno u ovakvim eskalacijama neukusa i arogancije prema savremenoj umetnosti obelodanjivala sostvena moralna i stručna načela. 

Na kraju. Već nekolito godina govori se o nekakvom ’pluralizmu’  u umetnosti za koji se verovalo da znači priznavanje uporedog postojanja oficijelne, ovom društvu potrebne mlitave i mediokritetske umetnosti uz onu koja je stvarno otvarala umetničke perspektive i koja nešto  znači novim mislećim i aktivnim generacijama. Pravi smisao pluralizma sada je najzad razumljiv: u njemu – pluralizmu – imaju se nalaziti samo dosadni, bezbroj puta ponovljeni zaludni i impotentni pokušaji osavremenjivanja naše likovne umetnosti, narodnjačke i nekvalifikovane, tobože masovne i sigurno poluobaveštene, ugurane u kalupe tradicionalizma, onog uzora u koji se imaju smestiti sve nove generacije umetnika. Sve što štrči, što liči na veliki svet i veliku svetsku umetnost koja je, da upotrebimo tu sumljivu i  zabranjenu reč – aktuelna – mora da se sakrije, da se gurne po ćoškovima u kojima se na kolenima imaju ispaštati mladalački grehovi. Sve to da ne bi došlo do poređenja, da se ne bi dogodilo da samozvare vedete prepotopske umetnosti i njihova mucava kritičarska svita ne bi bili ugroženi u večnom i mirnom sanjanju. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 25. 10. 1984