Multipli u savremenom italijanskom vajarstvu

Pred početak naredne sezone Muzej savremene umetnosti je u svom Salonu u Pariskoj 14 priredio dosta obimnu izložbu ’Multipli u savremenom italijanskom vajarstvu’ koja obuhvata 80 radova 29 umetnika. Izložbu je organizovao Nacionalni kvadrijenale umetnosti u Rimu koji putem poznatih i popularnih izložbi pod nazivom ’Bronceto’ afirmiše na najbolji način savremenu italijansku umetnost. 

Multiplikovanje dela vajarske umetnosti koliko god da se čini svrsishodnim pokreće i neka otvorena pitanja iz različitih domena, od čisto tehničkih okrenutih oko toga da li se ovakvim postukom uopšte može adekvatno umnožava  neko umetničko delo (po ugledu na grafičke tehnike), zatim, da li su reprodukovani primerci istovetni originalnom modelu (jer je očigledno da tradicionalni postupci vajanja neće postići potpunu istovetnost koja se podrazuneva), pa sve do toga na koji se zapravo način ovakvi radovi trebaju receptirati budući da je jasmo da su oni u svojoj ideji i plastičkim kvalitetima podosta determinisani sredstvima koja umetnicima stoje na raspolaganju. Ove dileme se uvećavaju onda kada se uzmu u obzir i neke posebnosti materijala, kao na primer kamena i drveta, kada se dela očigledno ne mogu multiplikovati na isti način kao radovi u metalu koji se naprostro izlivaju u prirpemljenim kalupima.Otuda i određena nepopularnost tih materijala u ovoj vrsti vajarstva. To isto se odnosi i na takozvanu enformel skulpturu do koje su autori došli delovanjem kiselinama na meterijal čiji se učinak, prirodno, ne može kontrolisati do poslednjeg plastičkog detalja. No, sa usavršavanjem ova skulptorska tehnika koja je nastala oporedo sa tehnološkim procesom i uve-anim potrebama modernog čoveka za posedovanjem dela autentične unetnosti, ovi nedostatci postepeno se uklanjajuu i autori u sve većoj meri postaju nezavisni od nje i prepušteni striktnijim kreativnim impulsima. 

Ovo je jedan od razloga da ova putujuća izložba zapravo može da nam u celosti predstavi ona bitna estetička previranja koja su bila karakteristična za italijansku skulpturu prethodne dekade (najranije delo na ovog izložbi datuje u 1970. godinu, dok su novija iz 1982.). Dakako da su ona zapravo refleks jedne opšte internaoionalne umetničke aktivnosti kojoj su italijanski vajari dali sopstveni obol, koji nije primetan samo u svojevrsnon dizajniranju ovih predmeta toliko bliskih upravo takvoj italijanskoj tradiciji po kojoj je ona veoma poznata, već i u onim finim kretanjima i transformacijama izraza čiji su koreni u modernoj italijanskoj likovnoj umetnosti. Estetizam koji je dominirao i na ovoj umetničkoj sceni tokom prethodne decenije dostigao je možda ponajbolje rezultate upravo u multiplikovanoj skulpturi koju su stvarali majstori poput Artura Kamasija koji je masivnu liniju forme ugradio u osnovnu težinu dela, Karmela Kapela kod koga uglačani čelik i bronza idu onom reduktivnom linijom koju je inicirao Brankusi, ili Karlo Ramous čije se prostorne arabeske, poput gestualnog slikarstva, trebaju tumačiti kao aktivni i dinamički zapis. Suprotno od ovakvih tendencija nalaze se simbolički i metaforički radovi poput onih Anđela Kanevarija ili Karla Zaulija i Kvinta Germandija. Interesovanje za bojenu skulpturi čistih geometrijskih i modularnih principa pokažuje samo Lorenco Zguamci, a zanimanje za daleke vanevropske civilizacije Bruno Liberatore . Tendencije koje su transformisale čiste geometrijske strukture u različitim materijalima najprisutnije su i ponajtačnije ih iskazuju Aldo Kalo, Marčelo Guasti i Arnaldo Pomodoro koji je od od ovih umetnika napoznatiji međunarodnoj javnosti. Hladan, op-artistički sadržaj u svoja dela inzegriše Atilo Pjereli koji čini pokušaje sa vizuelnim efektima i refleksima svetla. Takođe su  prisutne lirska i poetska figuracija: Nino Kasani izvodi gotovo rutualne predmete, Pjetro de Lautentis se bavi interpretacijom drevnih literarnih tema, Novelo Finoti gotovo autobiografski ironizuje, Paskvale Marini transformiše premet do jednog odnegovanog čulnog utiska i prirodnog podsticaja a Frančesko Somaini ispoljava jednu finu igru svojim radovima koji treba da demistifikuju proces rada kojim on dolazi do dela i na taj način neposrednije podstakne pažnju publike. Jedan čisti apstraktni autor iz ovog tabora lirskih tendencija je Edgardo Manci, dok nekolicina umetnika sa ove izložbe kombiniju multiple sa mobilima poput Nado Kanutia ili Klaudija Kapotondija. 

I ostali umetnici sa ove uzložbe takođe su u najvećoj tehničkoj i estetičkoj predispoziciji za kreiranje dela koja nemaju pretenzija da budu puke kamerne dragocenosti, već da stvaralačkim projetima upotpune i ulepšaju ambijent savremenog čoveka. I ako za trenutak pokušamo da zanemarimo samu tehničku stranu ovakve umetnosti, mogli bismo se ponadati da bi jedna ovakva izložba trebala podstaći slične ideje i modu i među našim umetnicima, barek onih koji pokušavaju da pronađu direktnije puteve komunikacije sa publikom. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 8. 1984