Zdravko Joksimović

Najvažnija zbivanja u plastičkim umetnostima druge polovine osamdesetih godina obeležila je jedna nova generacija umetnika koji su u tom periodu stupili na umetničku scenu – i odmah privukli pažnju kritike i javnosti na svoj rad. U tom mnoštvu značajnih događaja izdvojila se jedna, u stilskom smislu dosta kompaktna grupa mladih skulptora koju su činili Dušan Petrović, Srđan Apostolović, Bata Krgović i Zdravko Joksimović. Oblikovni program koji su oni odmah istakli u svom radu u kritici je bio definisan kao promena koncepcije od ekspresivnog eklekticizma obnove Umetnosti osamdesetih, kako je u našim uslovima bio nazvan postmodernizam, prema neekspresiovnosti novih formi koje su pažnju ovih autora usredsređivale isključivo prema čistoj fenomenologiji oblika. “Hlađene pregrejane” poetičnosti Umetnosti osamdesetih odvijalo se u nekoliko specifičnih radnih postupaka koje su spomenuti umetnici u svom radu pokazali. Svaki od njih je, bez obzira na otkrivenu “pripadnost” jednom novom pokretu u definisanju drugačijeg plastičkog jezika, istakao i sasvim vidne individualne osobine koje su ga izdvajale iz obilne umetničke produkcije karakteristične za taj period. Među njima i Zdravko Joksimović je pokazao specifične karakteristike koje su, onako kako su identifikovane na početku njegovog rada krajem osemdesetih godina, ostale dominantne i u najnovijoj produkciju koju možemo videti na njegovoj sadašnjoj izložbi u Salonu Muzeja savremene umetnosti.        

Kada je 1988. godine u Galeriji Doma omladine prvi put na samostalnoj izložbi pokazao skulpture, Zdravko Joksimović je otkrio dvostruki smisao svojih radova. Najpre, oni su veoma mnogo dugovali plastičkoj naraciji toga vremena i ekspresiji materijala (tada je on radio u terakoti). S druge strane, primećeno je pomeranje njegovog interesovanja, a to je zapravo obeležilo i promenu estetike koju je donela njegova generacija, sa ‘govora materije’ na ‘govor forme’ – dakle na do krajnosti potenciranom pitanju novog oblika, na probleme tumačenja njegovog smisla, na mogućnosti razumevanja i tačnosti percipiranja ovih radova itd. Već tada je Joksimović svojim radom nametnuo naglašenu potrebu da se u njegovim delima uoče formalni sadržaji, zanatski postupci definisanja jasnog oblika – otuda su proistekli i sasvim precizni, tautološki nazivi, poput: Veslo, Propeler, Vešalica, Čamac itd. Iz detalja ovih skulptura video se neposredni ‘ručni rad’ koji je registrovao autorsku ‘radnu belešku’ po ugledu na tada dominantne poetike novotalasne umetnosti, ali se iz tih detalja jasno konstituisao i izgled ‘zatvorenog’ dela, što je opet bila karakteristika udaljavanja od načela postmodernizma i ulazak u drugačiju fenomenologiju. Ovaj razvoj potom se pratio u brojnim prilikama u kojima je Joksimović izlagao svoje radove na samostalnim i kolektivnim izložbama, sve do potpunog formalizma koji postao znakom njegovih skulptura i objekata. Promena materijala, a to je sve više bilo drvo, pokazala je u njegovom slučaju ne samo interes za formalni status dela već i za njegove diskretne kolorističke mogućnosti.        

Najnoviji radovi – ‘skulpture’ koje je Zdravko Joksimović izložio u Salonu Muzeja savremene umetnosti i ako su potpuno posvećeni izgledu dela, pokazuju da ga ‘mehanizam vizuelnog zavođenja’ kako je sam napomenuo, još uvek zanima i pored toga što je taj mehanizam preostalao iz ranije epohe, ‘što je isuviše anahron’, što je očiglednost nove, zatvorene forme koju on definiše, potpuno izvan poetičkih strategija osamdesetih godina. “Zato raste neizmerna i nerazumna potreba ‘nezavisnog’ iščitavanja kao da je posredi hladni rat za autonomnost u obradi podataka što tako često liči na neutemeljen mentalni egzibicionizam, samozadovoljavajuću mađioničarsku veštinu, koja se polako otima kontroli”, napisao je Joksimović u tekstu za ovu izložbu, ukazujući na danas očigledno gorući problem koji je iskrsao oko pitanja tumačenja nove umetnosti. Njegova primedba se pre svega odnosi na ‘strogu misao’ kritičkih zagovornika nove moderne koja je iz semantike novih dela potpuno odstranila njegov sadržaj držeći se izključivo metoda ‘bliskog čitanja’ značenja forme, a to naravno da nije dovoljno da bi se dela recentne produkcije protumačila na dovoljno dobar način.        

Zapravo i deo postavke sadašnje Joksimovićeve izložbe ide tragom dovođenja do apsurda ove vrste novomodernističkog tumačenja. Neki njegovi radovi – dosetke, na primer, ‘Steel life’ (na garderobnu vešalicu prebačene  su bele svečane pantalone za koje su prikačene brojne značke), ‘Bez imena’ (pumpica, slušalica, dušica), ‘Dokument’ (fotopapir, foto karton, katalog, terakota), potpuno su formalistički – sem samog oblika u njihovu semantičku strukturu zaista ne ulazi ništa drugo što bi novomodernistički tumači mogli identifikovati, ali se Joksimović potrudio da ovo saznanje destabilizuje upravo jednom apsurdnom piktoralnom i literarnom pozadinom: u prvom sličaju to je hromatska sadržina dela koju ćini raznobojnost znački postavljenih na belini platna pantalona, u drugom to je iracionalna povezanost nekih nespojivih predmeta koji u kompozicionom smislu veoma dobro funkcionišu ali su po značenju isključivi, u trećem to je jedinstvena siva boja dobijena na četiri različita načina i sa četiri potpuno drugačija tehnološka postupka od fotoprocesa do štamparstva, što je sve takođe neophodno za potpuno zatvaranje mnogobrojnih nivoa i struktura ovih radova.        

Joksimović i njegov generacija stupili su na umetnički scenu u trenutku još jedne od brojnih kriza koje su pogađale aktuelno stvaralaštvo. Na ovaj problem novog identifikovanja estetičkih komponentni njihovih radova nadovezala se i pojava kritike sa novim shvatanjima koja su rigidno analizirala aktuelnu produkciju – rezultate takvog rada i reakciju na njih imali smo priliku da u nekoliko navrata pratimo u poslednje vreme bilo da su oni dolazili od strane nezadovoljnih umetnika bilo da su bili odjek kritičkog sagledavanja. Sadašnja izložba Zdravka Joksimovića naglašeno demonstrira i tu vrstu nezadovoljstva i polemičnosti prema umetničkom trenutku u kome i sam stvara, u kome uspešno gradi vlastitu poziciju određenu najvišim estetičkim kriterijumima uopšte u našem tekućem stvaralaštvu. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograd, Beograd, 14.7.1997