Dušan B. Marković – Novi radovi

Krajem 1996. godine beogradski umetnik Dušan B. Marković otvorio je veliku samostalnu izložbu u Galeriji Zepter koja je međutim imala taj peh da se dogodila u vreme poznatog “Apela” studenata beogradskog Univerziteta umetnosti koji su zatražili da kulturne i umetničke institucije javnom programskom apstinencijom podrže zahteve Studentskog protesta koji je upravo u tom periodu eskalirao. Udovoljavajući tom zahtevu Galerija Zepter je baš za vreme održavanja Markovićeve izložbe zvanično obustavila svoju aktivnost čime je mnogima uskratila mogućnost da vide njegove nove radove – objektne, instalacije i crteže.                  

Vođena i tom činjenicom veoma agilna beogradska privatna Galerija Haos sada je otvorila jednu malu, kamernu izložbu istog umetnika na kojoj se mogu videti njegovi recentni radovi – objekti i crteži. Ova izložba je jedan dosta uspeli nastavak (ili čak zamena) za prethodno Markovićevo izlaganje koja je dala dovoljan uvid u njegovo sadašnje zanimanje za aktuelnu estetiku karakterističnu za poznatu obnovu umetnosti koja je započeta osamdesetih godina i čije neposredne posledice još uvek možemo da pratimo u izložbenim galerijama i drugde.                  

Dušan B. Marković (rođen u Beogradu, 1948, završio Fakultet likovnih umetnosti i specijalku 1974, odnosno 1977, samostalno izlaže od 1974.) u umetnosti se pojavio u trenutku kada je idejni primat počela da preuzima Nova umetnička praksa, a njena glavna osobina bila je dematerijalizacija umetničkog predmeta – dakle, njegova supstitucija praktično svim uobičajenim aktivnostima karakterističnim za stvaralaštvo izuzev izrade finalnog umetničkog predmeta. Takav odnos prema estetičkom stvaralaštvu Markovića nije zanimao i on je, shodno tradiciji škole iz koje je proizašao, počeo da izgrađuje jedan specifični svet “originalnih” oblika kao dominantnog izraza poznog modernizma. I mada je njegov rad u tom periodu bio zapažen, on se očigledno nije zadovoljavao tom vrstom poetike i (nakon studijskog boravka u Antverpenu 1980. godine kao stipendista belgijske vlade) započeo je jedan novi ciklus radova veoma približen po plastičkim svojstvima velikoj postmodernističkoj obnovi umetnosti koja je opšta mesta kasne moderne zamenila individualnim autorskim rukopisom, promenjenim izgledom umetničkog predmeta koji se samoukinuo u smislu “zatvorenog” dela i postao permisivan i transparentan za “otvorena” učitavanja mnogih smisaonih i semantičkih sadržaja.                  

Međutim, Marković se istovremeno nije odrekao nekih već ranije prihvaćenih kreativnih načela poput autentičnosti u radu, imperativnog formiranja nove forme, jasne linije kontinuiteta u novoj fazi itd. Sve te osobine jasno su se mogle prepoznati u njegovim novijim radovima, sve do danas kada su oni u stilskom smislu potpuno pročišćeni, izgrađeni na jasnim fenomenološkim temeljima, sa čvrsto integrisanom personalnom naracijom, sa oblikovnim postupkom koji je relacionisan prema potrebi formiranja one vrste”nezavršenog” umetničkog predmeta koji doživljava izmenjenu prezentacionu karakteristiku pri svakom posebnom izlagačkom slučaju…                  

U ovakvoj ontološkoj postavci najnoviji radovi Dušana B. Markovića potpuno su integrisani u specifičnu umetničku sliku vremena. Veoma velika produkcija ove vrste umetnosti koju su pre svega donele najmlađe generacije stvaralaca i istinska estetička konkurencija među njima, sužava prostor za komotno, neobavezno delovanje i iziskuje od prisutnih autora veliku koncentraciju na plastički čin kada su improvizacije, nedorečenosti, nepreciznosti odmah primetne. U takvim uslovima aktuelna umetnička produkcija Dušana B. Markovića vidi se kao zanimljiv i uzorni fenomen koji će svakako ostati u svom vremenu kao jedan od važnijih opusa po kome će se određivati ukupna slika i likovna vrednost njegove umetničke epohe. 

Jovan Despotović 

Beorama, br. 61, Beograd, 12. 1996,  str. 62