Likovni događaji u 1997. godini

Kako danas stvari ovde izgledaju, pre su bili u pravu oni koji su ispraćali traumatičnu 96. nego oni koji su sa primetnim odsustvom entuzijazma dočekivali zastrašujuće neprozirnu 97. godinu. Ovaj utisak još je pojačan znatno masovnijim prisustvom građana na Trgu republikre 13. januara nego 31. decembra, a poznato je da je doček “Srpske Nove godine” oduvek  imao naglašeniji ritualni (dugo vremena u Titovoj epohi čak i protestni) karakter nego faktičku kalendarsku smenu godina. Istovremeno mučno osećanje i teškog preživljavanja vremena konačnog kolapsa etičkih i estetičkih normi koji se odigrao upravo prošle godine, i opravdanog straha da je pred nama period tokom koga će eventualna obnova upropašćenog biti izrazito neizvesna. O prošlim godinama opšte “kulturne kretenizacije” može se govoriti, s jedne strane, kao rasapu vrednosnih kriterijuma, a sa druge, o neverovatnoj povezanost ovdašnje visoke politike i niske umetnosti. Sa osećanjem takvog balasta većina stvaralaca tada je veoma neraspoložena ušla u 1997. godinu.                  

Mnogi se pitaju da li je iko tokom prošle (i proteklih) godine video vladalačke parove u pozorištu, na operskoj predstavi ili koncertu ozbiljne muzike, u galeriji i muzeju na kakvoj umetničkoj izložbi? Sa izuzetkom, jednim – koji ogoljava ovo pravilo, njihove pojave na bogatunskoj zabavi (dakako zatvorenoj za javnost) priređenoj u Narodnom pozorištu kada su deca njihovih ličnih bankara neukusno  promovisana na priredbi organizovanoj tobože u dobrotvorne svrhe.                  

Ne mora obavezno da znači da se nedostatak ukusa vladalaca posledično prenosi na podanike. Ali ako su oni po razumevanju ciljeva vlasti istovremeno i autistični diktatori, onda njihov pogled na svet, uz to i estetički nazori, ma kakvi da su, postaju najpre poželjni, a potom i obavezni za samo pučanstvo. Kroz institucije sistema i putem medija koje kontrolišu njihovi privrženi članovi i simpatizeri ovaj uticaj se prenosi sve do upravnika kulturnih institucija. Ako je ovo tačno, a opšte je mišljenje da jeste, lakše se prepoznaju i shvataju procesi koji su ovih godina, a pogotovo tokom protekle, temeljno razarali srpsku kulturu i umetnost. Nepodnošljiva dominacija neukusa, kiča, šunda i to ne samo u žutoj štampi i na komercijalnim (privatnim) televizijama, već i u tzv. ozbiljnim dnevnim i nedeljnim novinama te na glavnim državnim i trabantskim televizijama, a što je najgore, u vrhunskim ustanovama kulture i umetnosti – naravno da nimalo nije slučajna – generisana je upravo ovako uspostavljenim hijerarhijskim odnosima.                  

No, vredna, zanimljiva, prava umetnost uvek nalazi načina da opstane. Tako smo tokom protekle godine imali prilike da u obilju svakovrsnih izložbi, dogadjaja i ličnosti uočimo one koje su zasigurno obeležile 97. a tek su delimično  prikazane u vodećim ustanovama kulture.                  

A na pitanje koji su likovni događaji obeležili 1997. godinu, moguće je odgovoriti na različite načine. Počećemo od događaja koji se, na žalost, nije dogodio – to je najavljena smena direktora u jednoj od najznačajnijih srpskih ustanova kulture – Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Naime, budući da je januara meseca prethodne godine istekao četvorogodišnji mandat sadašnjem direktoru (a u junu i njegovom Upravnom odboru), javnost je s nestrpljenjem očekivala da Ministarstvo kulture Republike Srbije imenuje novog direktora a potom i Upravni odbor. Da bi se Muzej konsolidovao po svim pitanjima, a pre svega po programskom, ovaj uslov je neophodan.                  

A događaj u likovnim umetnostima koji je zasigurno obeležio ne samo jugoslovensko stvaralaštvo već i svetsko u 1997. godini svakako je nastup Marine Abramović na Bijenalu u Veneciji. Njen izuzetno uzbudljiv, lucidni, antologijski multumedijski performans pod nazivom “Balkanski barok” je, i to ne samo stoga što je za taj rad dobila “Zlatnog lava”, već pre svega jer je on do sada u umetničkom smislu na najvreniji način, najdirektnije koristeći telesne, video i akustične metafore, pokazao karakter i srž ratne drame koja je konačno razorila jednu veliku zemlju – prethodnu Jugoslaviju.                  

Zbivanja koja su pratila organizovanje njenog nastupa na Bijenalu poznata su. Najpre je komesar ovogodišnjeg jugoslovenskog učešća Petar ]uković odredio našeg predstavnika, a potom, nerazumnim postupcima crnogorske vlasti, pre svega tadašnjeg ministra za kulturu, ova odluka je anulirana u korist jednog lokalnog ilustratora viceva čije likovne šale nisu ni za koga od interesa ‑ pogotovo ne za visoko obrazovanu i informisanu publiku koja prati najveće svetske umetničke manifestacije. I taj apsurd ne bi bio iznenađujući da se dogodio na nekom drugom mestu a ne u onoj federalnoj jedinici koja je već u to vreme razložno proglašava potrebu za korenitim promenama u svim oblastima jugoslovenskog društva. Pri tome je i želja za međunarodnom afirmacijom i prestižom takve izmenjene politike izuzetno važna. I baš tada se dogodilo da se na područiju jugoslovenske kulture u internacionalnim relacijama načini “greška decenije” kako je rečeno u jednom komentaru. Mesto da i radom Marine Abramović nova politika bude promovisana na najubedljiviji način te dobije izuzetno važne poene na otvorenoj svetskoj sceni, ona stane iza malog provincijskog umetnika značajnog isključivo u lokalnom područiju.                  

Izuzetno važni i veliki događaji koji su takođe obeležili 1997. godinu svakao su i dve retrospektivne izložbe sa studijskim katalozima koje je priredila Galerija SANU. To su bile prezentacije rada Milenka Šerbana koju je načinila Irina Subotić i Mila Milunovića u izvanredno obimnom izdanju koji je koncipirala Ivana Simeonović Ćelić.                  

Prošle godine su se pojavile i znamenite monografije Save Šumanovića i Ilije Bosilja koje je napisao Dimitrije Bašičević a za objavljivanje priredio njegov brat Vojin Bašičević, a potpuni pregled skulpture Olge Jančić sačinile su Irina Subotić i Ivana Simeonović Ćelić.                  

Knjige iz oblasri likovnih umetnosti koje su najznačajnije u 1997. godini svakako su Ješe Denegrija “Teme srpske umetnosti – Osamdesete”, Miška Šuvakovića “Neša Paripović: autoportreti” te Dejana Sretenovića i Lidije Merenik “Umetnost u Jugoslaviji 1992-1995″.                  

Među najznačajnijim izložbama su Save Šumanovića održane u Šidu i Novom Sadu (za koju je autor koncepcije Ješa Denegri dobio godišnju nagradu Udruženja istoričara umetnosti Srbije), zatim Miće Popovića u Paviljonu Veljković (na kojoj je publika prvi put mogla da vidi “Svečanu sliku” zbog koje mu je bila zabranjena izložba 1974. godine), Radomira Damnjanovića Damnjana u Cvijeti Zuzorić, Milene Ničeve u Cvijeti Zuzorić i vršačkoj Konkordiji, najzad, Dragomira Ugrena i Neše Paripovića takođe u Konkordiji.                  

Kao i uvek, osnovni tok likovne umetnosti odredila je mlađa srednja generacija umetnika. Ostaće upamćene izložbe-ambijenti Mirjane Petrović koja je održana najpre u Konkordiji a potom u Paviljonu Veljković. Izuzetno je bila zanimljiva i izložba Nikole Džafa u Galeriji na Kosančićevom vencu, u kojoj je održana i vrlo interesantna autorska postavka Jasmine Čubrilo. Ova godina će ostati zapamćena i po prvoj nakon više od deset godina u Beogradu održanoj izložbi grupe mladih umetnika – kosovskih Albanaca po nazivom “Pertej”. I naročito po krajnje provokativnim uličnim akcijama grupe “Magnet” zbog kojih je njihovom vođi Lunetu Popoviću čak zaprećena i zatvorska kazna.                  

Svaka godina donosila je i neka nova, kako je odmah primećivala kritika, značajna imena likovne umetnosti. Ova godina zabeležila je sledeća: Lana Vasiljević i Svetlana Spasić Glid čije su izložbe skulptira, odnosno, slika održane u Galeriji Doma omladine, i Simonida Rajčević sa izložbom slika u Galeriji “Zvono”, da ovom prilikom iz tog mnoštva novopridošlih stvaralaca zabeležimo tek njih.                  

Godina 1997, biće zabeležena i jednim nečuvenim skandalom – zatvaranje izložbe “Nova ikona” koja je priređena u okviru Cetinjskog bijenala. Za dobar ukus, a naravno i za slobodu umetničkog stvaralaštva bila je krajnje neumesna reakcija poglavara Srpske pravoslavne crkve koja je izazvala uništavanje nekih eksponata sa ove izložbe, čak i zatvaranjem jednog njenog dela. Primetno je kako je ulogu nekadašnjeg komunističkog centralnog komiteta u ovom slučaju preuzeo jedan crkveni velikodostojnik. U ukupnim ostrašćenostima koje nas odlikuju u tek proteklom ratnom periodu, ona prema umetničkim slobodama – prema kojima se naravno može imati i radikalni kritički stav, ali bez mogućnosti za opresivnim delovanjem i efektima, spada u najopasnije i sa najdubljim posledicama.                  

Nije, stoga, bez razloga, krajem godine, na godišnjicu smrti Miće Popovića osnovana Nagrada za umetnost koja je ponela njegovo ime. Život i stvaralaštvo koje su odlikovali ovog velikog srpskog umetnika daje vanredno mnogo razloga da se ustanovi jedno priznaje koje će imati dve važne komponente, upravo one koje direktno proizlaze iz njegovog stvaralaštva: estetičnost i etičnost, toliko potrebne u ovom vremenu srušenih umetničkih vrednosti i moralnih kodeksa.                  

Bogatstvo ovakvih događaja na likovnoj sceni tokom 1997. godine, uz najavu još jedne izvanredne generacije umetnika i umetničkih kritičara koju reprezentuje Jasmina Čubrilo, dobitnica Nagrade za likovnu kritiku “Lazar Trifunović” u toj godini, opravdava optimističku prognozu da je moguće očekivati zaustavljanje antikulturnih procesa odnosno, istinski kulturni obrat i stvarno vraćanje jugoslovenskog umetničkog stvaralaštva u  svetske tokove. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 1. 1998