Lim Hui Va – slike i Lanfranko Paskući – skulpture

Dvojica  mladih umetnika koji su potekli iz potpuno različitih kulturnih i umetničkih ambijenata, iz potpuno drugačijih istorijskih i civilizacijkih kontesta, istovremeno izlažu u Galeriji Studentskog kulturnog centra i odmah, prilikom najpovršnijeg pogleda upozoravaju  na jednu notornu činjenicu u umetnosti najnovijeg perioda: da su granice koje su objektivno postavljene između krajnje podvojenih umetničkih sistemu (kakvi su Istočni i Zapadni), njenih  izvorišta i korena, u praksi aktuelnog stvaralaštva subjektivnom voljom autora izeštene, da su one pomerene van sopstvenog vremena i prostora. 

Lim Hui Va je Malezijac, rođen je 1954. godine, studirao je umetnost u Kula Lumpuru i Rimu u  kojima i danas provodi po pola godine. Bavi se, tradicionalno govoreći, slikarstvom. Lanfranko Paskući je Italijan, rođen je 1952. i završio je rimsku Akademiju lepih umetnosti, i danas tamo živi. Bavi se, tradicionalno govoreći, skulpturom. 

Dakako da su se u njihovom radu, u osnovnim formalnim karakteristikama, prirodno pojavile razlike što nedvosmisleno ukazuje na umetničke predispozicije koje u sferi globalnih civilizacijskih sadržaja poseduju oba autora. Hui Va je poreklom sa dalekog Istoka, i otuda je razumljivo da njegove pikturalne predstave uspostavljaju neskrivene relacije sa tradicionalnom umetnošću – kineskim kaligrafskim slikarstvom u prvom redu. Paskući se, naprotiv, izražava  jednom izobličenom, ili tačnije govoreći, preobličenom plastikom koja istražuje neobične kontekste njenog klasičnog nasleđa. Hui Va nastoji da pronikne do sopstvenih duhovnih korena kroz iskustvo savremene umetnosti, što zapravo ukazuje na povratne uticaje tradicije i savremenosti koja je u umetnosti ovog veka uvek izgledala jednosmerna od prošlosti prema sadašnjosti. I još u modernu umetnost snažno je penetriralo iskustvo van evropskih kultura dajući time snažne impulse tamošnjih daljim transformacijama, dok je ona ostala imuna od suprotnih tendencija, izuzev možda enformela i gestualnog slikarstva koji su imali primetan uticaj na istočnjačke savremene tendencije. Danas se, bar kroz nekoliko najnovijih primera rada mladih autora kakav je i Hui Va može govoriti o ponovnom unutrašnjem povezivanju likovnosti ove dve umetnosti, s tim da su u izgradnji novih pikturalnih sistema udeli ta dva u uravnoteženom odnosu. Kod Paskućija je nešto izmenjena situacija. Iako je takođe u njegovom umetničkom iskustvu nagomilana gotovo celokupna ’istorija umetnosti’ kao jedna konstantna memorija i identitet, jasno je da on sa njom uspostavlja specifične odnose, one koje ga po opštim karakteristikama stila uvode u krug recentnih umetničkih zbivanja kojima je zajednički imenitelj – postmodernizam. Njegovi predmeti osim što su ironizirajući u odnosu na serioznu vajarsku delatnost, otkrivaju i određeno stanje ’oblikovnog rituala’ koji za današnje umetnike predstavlja zapravo model ispoljavanja artificijelnog personalizma. Ti polugotovi predmeti, polugotove umetničke izrađevine sofistifikovane su do onog stepena kada zapravo odpočinju jednu novu avanturu nakon akta stvaralaštva, onu koja je dosad ostala nepojamna u biću umetnosti. 

Ova dva primera novog slikarstva i nove skulpture međusobno su korespodentni kada je u pitanju njihovo odmetanje od autoriteta (umetničkih) očeva i kada se radi o jasnim primerima individualnih shvatanja, ali su istovremeno i podosta udaljeni po ostalim karakteristikama (jer ukazuju upravo na dva načina življenja, dva mentaliteta, dve tradicije, dva jezika u stvaralaštvu). Oni čine, međutim, i jedinstvenu celinu: sadržaj umetnosti osamdesetih godina čije je osnovno geslo ’saznanje trenutka’, oživljavanja unutar umetničkog predmeta koje se odvija linijama novog senzibiliteta i drugačijih shvatanja u promenjenim okolnostima življenja današnjeg čoveka. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 12. 11. 1984