Mašta i snovi Vlade Pantelića

Samostalna izložba mladog valjevskog slikara Vlade Pantelića, koji živi i radi u Beogradu (gde je diplomirao i magistrirao na Fakultetu primenjih umetnosti), posle prikazivanja u šabačkom pozorištu a sada postavljena u Galeriji Narodnog muzeja u Valjevu, izazvala je neobičajeno veliko interesovanje publike za prvi samostalni javni nastup jednog dvadesetpetogodišnjaka.

Veoma su složeni izvori inspiracije i imaginacije novih generacija vizuelnih stvaralaca. Koliko su oni kompleksi možemo se uveriti i na primeru rada Vlade Pantelića. U osnovi, njegovo slikarstvo je figurativno, ali sa takvim hibridnim i neslikarskim ’dodacima’ koji ga ispunjavaju narativima i plastičkim formama poteklim od veoma različitih uzora i izvora, kao i sa veoma izdiferenciranim etičkim porukama.

Moguće je podeliti ovo slikartsvo, površno gledajući, na cikluse malih platana i monumentalne formate. U malim slikama, poput svojevrsnih predložaka za uvećavanje i upotpunjavanje, autor nam tek naznačava staze kojima se njegovo kreativno interesovanje kreće. To su brojni mutanti, slepi i obični miševi, pacovi (upotpunjeni posebnim dodacima koji su direktno lepljeni po površini plata), i nešto većeg formata, domaće životinije, poput patke ili petla. Životinje, posebno one koje se retko mogu videti, za Pantelića su simboličke predstave na ivici života i smrti, rađanja i umiranja, postojanja i iščezavanja, straha i zabave. Od njih se on nadalje usmerava prema složenijim slikama velikih dimenzija u kojima je doveo u vezu forme koje se međusobno isključuju, koje ni po čemu nisu spojive, koje, kada se tako dovedu u zajednički kontekst u jedinstvenom plastičkom prizoru izgledaju groteskno, odbojno, zastrašujuće.

Jer, kada naslika veliko, primamljivo žensko telo crvene ili pink boje, umesto ljudske glave on naslika neku životinju, nešto što liči na svraku, petla, svinju, vuka, aligatora, lobanju neke rogate marve… Ta nakazna, hibridna stvorenja kreirana od lepote i ružnoće kao da proizlaze iz umetnikovih snova ili mašte, noćnih mora ili stvaralačke imaginacije, one su očigledni izraz njegovih shvatanja o svetu u kome živi, o ikonosferi koja ga okružuje, o slikama kojima smo okruženi, ali koje tek oni nadareniji vide dalje i dublje od njihovih spoljašnjih predstava. U tom traganju za njihovoim smislom umetnik nam pomaže davanjem imena tim delima, poput: ’Nevaljala Madona sa bebom’, ’Nastrana Madona sa bebom’, ’Madona koja grize’, ’Ljubičasto raspeće’, ’Plavo raspeće’ i dr. Dakle, u središte je postavljena jedna pop-ikona ovog vremena (Madona, slavna ličnost, seks simbol epohe) koju Pantelić preobličava u antiikonu, u nestvarnu kreaturu koja je sušta suprotnost uobičajenoj predstavi ove globalne muzičke zvezde i filmske dive. I upravo na tom, opšte poznatom primeru, umetnik nam saopštav svoja najintimnija osećanja, ona kojih nismo ni bili svesni dok se sa njima u ovako predimenzioniranim formatima nismo direktno suočili.

Posebno mesto u ovoj izložbi ima slika-instalacija ’Nestašno raspeće’. Na njoj je jedan izazovni ženski akt slikan sleđa sa glavom lobanje neke rogate životinje postavljen na crni krst a na koju prstom pokazuje jedna beba u gaćicama dizajna krzna pantera. Ona ritmično menja izgled kada se u njenoj pozadini upali svetiljka i tada se ukaže skelet u unutrašnjosti tela. Ova slika sa dva izgleda pokazuje nam da očigledno ne vidimo, ili ne umemo da vidimo, ni samu stvarnost niti šta stoji unutar nje, a izvan je neposrednog pogleda. Umetnik nam očigledno ukazuje na jednostavnu činjenicu da ono što je vidljivo uopšte nije ono što ono jeste – u najvećem broju slučaja, da ne kažemo – uvek. Vlada Pantelić očigledno vlada dovoljnim znanjima, iskustov (uprkos svojim godinama), i slikarskim umećem da bi sasvim ubeljivo i razložno ogolio stvarnost zalazeći u njenu unutrašnjost, u njenu utrobu izvrčući njen sadržaj na lice, na vidljivu stranu, na mogućnost da se ona jasno uoči i tačno proceni. Možda na ironičan i figurativan način u jezičkom smislu, ali svakako ozbiljno i posvećeno, ovaj umetnik ipak promišljeno koristi mnoge elemente današnje popularne kulture – od advertajziga, pinap-a (kao preteče pop-kulture i pop-arta) i slavnih ikona vremena da bi nam predočio ne samo stvarnost o čemu je već bilo reči, nego i ciljeve aktuelne umetnosti što je mnogo složeniji problem stvaralaštva ovog umetnika čemu ćemo posvetiti još malo pažnje.

Pored slikarstva, i kritika se danas našla pred novim izazovima čitanja i vrednovanja umetničke prakse. Još se Derida izvorno usmerio na tumačenje jezičkog diskusa u (književnom) tekstu. Danas se ono prenelo i na vizuelne umetnosti. Osnovno je pitanje, kako nova umetnost, upotrebom onih mnogobrojnih sredstva koje mu stoje na raspolaganju, tumači stvarnost, kako izražava namere stvaralaca, koja su najpogodnija sredstva da se ti ciljevi ostvare? Kada se odnose na tekstove u pitanju je ’filozofija’, kada se te interpretacije odnose na neko delo vizuelnih umetnosti onda se radi o njegovoj ’teorijskoj kritici’ ili ’estetici’. Derida je inicirao ’kritičko’ čitanje teksta, interpretacija likovnog dela zahteva, shodno principima dekonstrukcije, ’kritičko’ gledanje i tumačenje slike. U osnovi, oba ova medotodološka pristupa svode se na jedinstven stav da se neko umetničko delo, izvedeno u bilo kome mediju (pisanom, slikanom, igranom, snimljenom…) jezički artikuliše do one spoznaje koje ga na jasan način stavlja pred publiku i usmerava je u pravcu tačnog prepoznavanju njegovih sadržaja, formi, ideja, poruka, značenja… Današnje delo je puno metafora, simbola, fugurativnih predstava, prenesenih značenja, citata, reinterpretacija itd. Dekonstrukcija je sredstvo kojima se jezik kritike služi da bi se olakšalo pronicanje u te njegove dubinske slojeve i dospelo do središta smisla. Ovom metodom nam je podaren instrument tumačenja koji nas direktno, mimo prepreka i ’šumova’ uvodi u autentični svet autorskog rada koji je, kada je u pitanju istinsko umetničko delo, izrazito specifičan, različit od poznatih primera savremenika, postavljen na istaknutu poziciju koja se mora sagledati novom optikom da bi se razumelo.

Dakle, stojimo pred problemom analize jednog slikarstva koje se po svojim osnovnim intencijama nalazi daleko izvan standardne i masovne produkcije današnje umetnosti – likovne pogotovo. Vlada Pantelić ima potrebu da nam svoju maštu ili snove prenese slikarskim sredstvima, ali, kako on to postiže da mi steknemo utisak da su ove slike zaista ’proživljene’, ’proosećane’ u njegovom iskustvu? Kako mu uopšte verujemo da su to bili ’živi’ doživljaji njegovog iskustva – stvarnog ili artificijelnog, svejedno? Da izmemo kao primer ove dve slike: ’Nestašna Madona sa bebom’ i ’Ružičasto raspeće’, obe iz 2009, godine. Na prvoj vidimo tipičnu, izazovnu, erotsku, retro-pinap pozu jedne nage devojke sa glavom medveda koja je nogama obgrlila deo velikog crnog kvadrata unutar koga se igra jedna beba. Pozadina ove slike je u kontrastu snažnog crvenog i zelenog kolorita u snopu jednog svetlosnog fara koji dograđuje, ali i komplikuje kompoziciju koja je ionako ’preopterećena’ sadržajima i potencijalnim značenjima koji otežavaju posmatraču da dopre do njenog izvornog značenja. Druga slika u svom centru ima postavljeno takođe nago žensko telo snažnog pink kolorita koje je postavljeno na crni krst a taj prizor posmatra takođe jedna beba koja kao da se moli pred ovim prizorom a čije su gaćine svučene do kolena. Mesto glave ove devojke naslikana je, bolje reći aplicirana kao dodatak slici (kao i sam krst čiji deo izlazi iz formata platna), skeletna glava nekog rogatog, zastrašujućeg stvorenja. Znači, ovde, ali i u drugim slikama ovog umetnika, vidimo tri stalna elementa: pohotno nago žensko telo sa glavom neke ružne životinje, beba koja posmatra prizor i neko geometrijsko telo (kvadrat, krst) koje učvršćuje kompoziciju da se ona ne bi raspala u delove koje bi potom bilo nemoguće ni smisaono ni vizuelno sastaviti u jedinstvenu celinu.

Sada treba iz ove, po elementima, likovno završene i zatvorene kompozicije, otvoriti puteve tumačenja smisla kojima nas je poveo umetnik. Dekonstrukcija kaže da je kontekst nekog dela njegov integralni deo. Stoga, prisutne paradokse u Patelićevim slikama treba razrešiti, a ironični stil umetnika odrediti kao diskur koji narativ ovih prizora pojednostavljuje i približava tumačenju a time i razumevanju. S jedne strane, imamo naglašenu lepotu nasuprot ružnoći u istom telu, takođe i smrt (na koju asociraju životinjske lobanje) zajedno sa početkom života (koji simbolizuju bebe), erotiku koja poziva na stvaranje novog života i delove skeleta koji ukazuju na njegov kraj, itd. U pitanju su, dakle, očigledno veoma naglašene opozicije i kontradiktornosti nekih dominantnih sadržaja našeg vremena koje umetnik podvrgava preispitivanju, ismeva ih ili zastrašuje gledaoce, dovodi do apsurda i od njih pravi kalambule masovne razbibrige i zabave, ali i straha i smrti. Dakako, potpuno suprotno ovoj masovnoj kulturi modernog života u kome nemamo vremena da se više udubljujemo u ’otrovne’, ’zagađujuće’ proizvode koji mogu imati samo privid umetnosti, kojima smo okruženi i od kakvih prizora ne možemo pobeći. Jer ih je svuda.

Vlada Pantelić nas na to upozorava svojim samoproklamovanim beks-artom, kako naziva svoje slikarstvo. Smatra, s pravom, da je ono lek i pribežište za prepoznavanje tih opasnoti, da je ono upozorenje na preteći finalni stadijum aktuelne kulture u kojoj ima malo umetnosti a previše njenih surogata i lažnih pojava. A sloboda ovakvih umetnika je upravo u tome – da se u lice publike pljusnu ovakvi prizori dekadentnog raspada stare civilizacije a novoj tek treba osmisliti forme i sadržaje koje će, jednog dana, biti prepoznati kao duh ovog vremena, ove epohe ubrzane istorije i propasti njenih starih vrednosti i trenutne nemogućnosti dostizanja novih. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 20. 1 2012