Maks Bekman, grafike 1911-1946

Maks Bekman, slikar i grafičar, pripada veoma poznatoj plejadi onih angažovanih nemačkih umetnika koji su između dva svetska rata uporedo sa ekspanzijom nacističke ideologije predstavljali društvenu savest nudeći jedan drugačiji koncept umetničkog dela u odnosu na istovremeni socijalističke realizam, dakle takođe krajnje ispolitizovanu estetiku koja je u tom vremenu zadovoljavala sve veću potrebu za artističkim arbitriranjem u realnosti svakodnevice, ali i koji je ponudio sasvim različite odgovore na takve zahteve. 

Život Maksa Bekmana (rođen u Lajpcigu 1884) predstavljao je onaj splet okolnosti koje su proizvele jedno izuzetno specifično delo ono koje danas istoričari umetnosti smatraju da je među najprominentnijim po svojim delikatnim spojevima socijalnog i političkog u umetnosti, a što upravo čini osnovicu i okvir angažovanosti u stvaralaštvu. Bekman je u umetnost ušao kao veoma nadaren predstavnik mlade i poletne berlinske secesije (iz kruga Maksa Libermana) koja je, pored toga što je delila opšte karakteristike stila kome je pripadala, uvodila i osoben naracijski sloj što je pokatkad dobijao i jasan društveni komentar. 

U prvom svetskom ratu stupa kao do brovoljac,  ratni  je bolničar  na  frontu upravo gde je niz značajnih umetnika sa obe strane vatrene linije poginuo. Tu j mogao najdirektnije da se osvedoči o strahotama i tragičnosti rata koje je on življavao kao  znak udesa čovečanstva. što je opet opšte mesto celokupne umetničke atmosfere tih decenija. Bio je svedok prve primene nervnog gasa u ratovima. i kao posledicu sam doživljava  1915. godine nervni slom. Kriza kroz koju je poto! prošao najneposrednije se odrazila na njegovu  umetnost. Do te godine  teme  su  mu bile alegorične, moralizatorske i mitološke, a sama formalna strana njegovog (koja se ponajbolje može pratiti u njegovnm grafikama) zasnovana je na efektima i simbolici svetlo-tamnih kontrasta sa oštrim valerskim odnosima, dramatičnost sonornih i jako osetljivih partija kao i gotovo klasično postavljenoj kompoziinonoj strukturi. Sve se ovo dobro prati u njegovim radovima između 1911. i 1914. kojima i započinje ova izložba. 

Nakon teške krize koju je proživljavao u ratu naglo se preobraća: crtež mu postaje manje „tačan”, sledi neposrednije psihološke impulse i otada više ne pokušava da traži jasne plastičke naznake. Teme se takođe sve više sužavaju prema onima koje se obraćaju sudbini čoveka u savremenom svetu, a kao metaforu transponuje poznate biblijske priče. Tokom treće decenije teme je sve više osavremenjivao onim sadržajima koje svakodnevni život predstavlja i bez mistifikacije i bez glorifikovanja. To što je iz svakodnevne egzistencije odstranio svaku primisao o sreći zadovoljstvu, naravno da je došlo u oštar sukob sa nacističkom ideologijom koja je bila zasnovana na potpuno suprotnim shvatanjima. Sa dolaskom nacional-socijalista na vlast Bekman biva odmah proteran sa katedre frankfurtske umetničke škole; njegova dela doživljavaju istu sudbinu: izbacuju ih iz velikih nemačkih muzeja i javnih kolekcija. No, ona su i u takvoj Nemačkoj ipak uvršćena u jednu čuvenu izložbu. Naime, 1937. godine organizovana je smotra „Izopačene umetnosti” koju su nacisti priredili da bi nemačkom narodu jasno predočili njihove političke i idejne neprijatelje, one koji su bili za to vreme jedina savest nemačke kulture i umetnosti. Sutradan po otvaranju te izložbe Maks Bekman je emigrirao u Amsterdam da bi u egzilu i umro 1950. godine u Njujorku a da više nikada ne stupi na tlo Nemačke. Sudbina koja jeste tragična, ali koja nedvosmisleno ukazuje na moralno i intelektualno poštenje i postojanost ličnosti koja ju je doživela. 

Maks Bekman je još za života dva puta (do četvrte decenije i posle 1938. godine kada je u Londonu učestvovao na izložbi protesta protiv nacističke, etničke politike) doživeo da mu delo bude priznato i uvršćeno u onu svetsku baštinu koja ostaje kao trajna vrednost za sve buduće generacije poštovalaca i umetnika. A po svojoj ikonografskoj slojevitosti, alegoriji o položaju čoveka u našem vremenu i umetničkom opusu koji je implicitno korespodentan sa katastrofom ovog istorijskog trenutka, slikarski i grafički sadržaj ovog autora temeljan je za razumevanje i prepoznavanje vrhunskih dometa u svojoj angažovanoj problematici. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 11. 1984,  Sveske, br. 16, Društvo istoričara umetnosti Srbije,Beograd, 1985, str. 130