Renato Gutuzo, grafike

Kada je 1947. godine Renato Gutuzo sa drugovima osnovao grupu Novi front umetnosti, niti on niti ostali nisu bili svesni da je tim činom zapravo otvoreno jedno novo, dotad nepoznato poglavlje unutar tzv. angažovane umetnosti. Ovaj pojam je figurirao u teoriji umetnosti u različitim derivatima, od realizma 19. veka (Domije, Kurbe) do specifične angažovane nemačke figuracije iz 20-tih i 3O-tih godina ili pojedinih perioda Pabla Pikasa (npr. slika „Gernika” iz 1936) i dr. pa sve do najpoznatijeg i najuticajnijeg njegovog reprezenta — socijalističkog realizma, koji je proistekao iz marksističke ideološke sfere, i koji je ostavio najdublje tragove na samu umetnost. Na čuvenom Harkovskom kongresu pisaca socijalistički realizam je definisan kao umetnička norma za onaj svet koji je za osnovu sopstvenog razumevanja stvarnosti uzimao revolucionarnu borbu i klasni preobražaj i na temeljima takvih istina izgrađivao je i svoja estetička shvatanja. U okviru njih umetnost je imperativno bila zasnovana na jasnim i optimističkim socijalnim i idejnim tendencijama preferirajući u likovnim umet nosti što vernijoj kopiji stvarnosti, a zapostavljajući razvoj imanentnih likovnih kvaliteta, onih koji su bili karakteristični za razdoblje moderne i savremene umetnosti. U zemljama u kojima se, pak još nije dogodila revolucija, umetnost je kroz angažovano delovanje morala biti u usmeravana na rešavanje gorućih društvenih problema, prikazivanju socijalne bede. parazitizma i zaostalosti. U okviru ova dva granična shvatanja izgrađen je niz specifičnih puteva, onih koji su manje-više bili od dogmatskog ili pragmatičnog u njenim postavkama, i onih koji su u različitom obimu bile i nadalje zainteresovane za svoje unutrašnje zakonitosti plastičke strukture. 

Da su se u svesti evropskih angažovanih umetnika i intelektualaca ova pitanja burno, čak i bolno, prelamala bilo je vidljivo i u nekim našim primerima (jedan od doprinosa za razumevanje tih zbivanja je i poznati sukob na književnoj levici u međuvratnom komunističkom pokretu Jugoslavije). U slikarstvu najprecizni je se nedoumice nastale iz tog kompleksa mogu pratiti kroz slikarsku praksu Renata Gutuza (italijanski umetnik, rođen 1912 godine, studije prava i klasične filozofije završava pre nego što se konačno 1931. opredelio za slikarstvo). Nekoliko životnih podataka razjasniće i neka njegova estetička načela: član je Komunističke partije Italije od 1940, a pokreta otpora od 1943, profesor je na Akademijn umetnosti u Rimu od 1962. i senator Republike Italije od 1976. Dakle, koreni su mu u revolucionarnoj političkoj opredeljenosti kojoj je najznačajniji doprinos dao u antifašističkoj borbi. Svoja uverenja je potom prenosio generacijama mladih stvaralaca, a društveno je angažovan i u najvišim predstavničkim telima svoje zemlje. Kako se sve to odrazilo na njegovu umetnost? 

Kada je 1947. godine u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu prikazana izložba sa tridesetak slika Renata Gutuza iz perioda 1940-1976. mogle su se opserviratn linije tih nekoliko osnovnih karakteristika. Najpre to da se njegovo slikarstvs odlikuje vrlo velikom   plastičkom sugestivnošću koja potiče iz njegovog specifičnog shvatanja izmenjenog ili drugačijeg realizma kome je težio. Ovaj slikararski opus je svakako delo pobune u odnosu na neke socijalne tendencije i istorijske trenutke, ono je delo pobune i u odnosu na dotadašnje koncepcije angažovane umetnosti, u prvom redu socijalistički realizam. Na Novom  frontu umetnosti počele su se odvijati zanimljive stvari. Kako je u osnovi Gutuzo bio slikar izvan slikarskih škola, on je nesmetano tragao za mogućim uzorima i plastičkim pretečama, i onim stilskim i formalnim iskazima koji su odgovarali njegovim pojmovima umetnosti. A oni su u okviru jednog složenog i pomešanog stilskog delovanja unutar poetike realizma.

Gutuzo je svakako jedan od istinskih nastavljača Kurbeovog shvatanja da se ne može slikati ono što se istovremeno ne može i videti, te da je otuda imaginacija umetnika vredna jedino toliko što te postojeće elemente realnosti transponuje ili samo slaže prema sopstvenom moralnom i idejnom kodeksu. A kako „Guluzo u stvarnosti vidi napad na čoveka, na ljude’ — kako je već jednom bilo zapaženo u njegovom delu — tako je njegova višeslojna simbolika i kompleksna ikonografska struktura zapravo izraz principijelnih političkih shvatanja, ali koji su istovremeno izrečeni jednim u mnogome modernim slikarskim jezikom, mnogo modernijim od onih sa kojima su po intencijama stvaralaštva kompatibilni. Nameće se pitanje otkuda u Gutuzovom delu taj dvostruki odnos, zapravo jedan zanimljiv umetnički odgovor na izazove tendenciozne umetnosti socrealizma. Odgovore možemo potražiti na njegovoj sadašnjoj izložbi grafika koje su u sažetom vidu predstavljale u Galerijr Fakulteta likovnih umetnosti. 

Ova „mala” likovna tehnika nesumnjivo da dozvoljava umetnicima da se oslobole velikog značaja koji se pridaje kada se nalaze pred jednim platnom. I sam izbor tema omogućava da se maksimalno slobodno prepuste aktu stvaranja. Kod ovih radova u kojima dominiraju pejzaži, aktovi, mrtve prirode mašta umetnika više dolazi do izražaja. Ona tu nije toliko potisnuta i inhibirana epskom ili herojskom temom kako je uvek slučaj kada se treba jedan program sprovesti u formatu slike. Za Gutuza je, kad se gledaju ovi grafički listovi, karakteristična jedna čak lirska opuštenost, gotovo da su to trenuci odmora odmora između slikarskih aktivnosti. Gutuzo se poput svih značajnih umetnika u grafici i crtežu prepušta malim motivima svoje privatne svakidašnjice, onim njenim sadržajima koji obavezno izostaju kada se stvaraju monumentalna i istorijska dela. U intimnosti i personalnosti osećanja, doživljavanja i raspoloženja Gutuzo je upravo direktnije svedočio o svom velikom talentu, o prominentnoj slikarskoj motivisanosti koja je takve autore odvodila u vokabulare istorije umetnosti. 

Renato Gutuzo je, već sada se to otvoreno tvrdi, klasik evropskog figurativnog slikarstva. A sem toga što mu je dodeljen i epitet najangažovanijeg umetnika ovog vremena, treba napomenuti i to da se u toj angažovanosti razlikuje i posvećenost umetničkom činu, posvećenost i predanost stvaralaštvu na taj način koji od tih autora stvara mitove. Mit Renata Gutuza u savremenoj umetnosti, čini se, temeljen je na sasvim realnim postavkama. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 11. 1984, Sveske, br. 16, Društvo istoričara umetnosti Srbije,Beograd, 1985, str. 131