Milun Vidić – Tragalačka istrajnost

U savremenoj srpskoj skulpturi u drvetu malo je primera za koje se bez rezerve sme konstatovati da su siguran autentični doprinos onom njenom delu koji je kontinuirano otvarao i kreativno razmatrao vrlo složene i ozbiljne plastičke probleme. Sadašnja samostalna izložba Miluna Vidića u Likovnoj galeriji Kulturnog centra u Beogradu sa samo dvanaest radova nastalih tokom poslednje četiri godine još jednom naglašava ono što je već u njegovim prvim istupanjima na umetničkoj sceni krajem šezdesetih godina zapaženo; a to je krajnje promišljeno, dosledno i nadasve uspešno u materijalu proveden specifični stvaralački projekt koji ga određuje kao istinski zainteresovanog i prisutnog umetnika u uslovima zaoštravanja ideje autohtonog u savremenosti. 

Vidićevo delo zapravo poseduje nekolnko bitnih likovnih sadržaja. Najpre taj da on polazi od jednog prividnog principa konstruisanja, ili tom modelu bliskih namera, u kom će procesu krenuvši od jediničnog elementa izgraditi celovit i semantički bogat plastički svet. Ovaj momenat danas je možda nešto naglašeniji nego ranije, ali je to utisak nastao i usled pojave nekih novih elemenata u njegovoj skulpturi – okvira – kojima se razložen kubus kao osnovna tema rada drži na okupu. 

No, unutar takvog omotača nalazi se poznati Vidićev strukturalni sklop, snopovi elemenata, relativno pravilnih drvenih šipki i kvadrata koji su nejednake veličine i takvim svojim izgledom »uređenosti« grade plastički zanimljivu situaciju, mada je u pitanju samo jedan tip inicijalnog elementa. On je u svakom radu multiplikovan a ritmovi njihovih repeticija izgrađuju osnovnu oblikovanu problematiku Vidićevog sveukupnog vajarskog delovanja. 

Milun Vidić je od jedne prvobitno amorfne strukture (na liniji arhajskih simbola, ritualnih predmeta i asocijativnog učinka rudimentarnih formi) u daljnjim sekvencama razrade ovog sistema dospeo do pravog vajarskog identiteta i specifične plastičke sintakse sa potpuna zaokruženom ličnom poetikom. U tom radu Vidić je ostao dosledan jednom materijalu – drvetu – mada je katkada činio i određene pokušaje da u metalu (liveno gvožđe, bojeni i patinirani aluminijum, fero-cement) odgovori na izazove svojih shvatanja jednim čvršćim, hladnijim i inertnijim oblikom. Međutim, i u takvim radovima on je težio utisku rustičnosti, zapuštenosti, vremenskom postojanju kao trajnom dokazu ljudskog prisustvovanja. 

U svojim umetničkim preokupacijama iako je ostao dosledan »modernista«, Milun Vidić je osnovnim oblikovanim zahvatom izgradio ponešto promenjenu, gotovo vanvremensku kreativnu poziciju. Oblici njegovog rada, čvrsto uverenje u današnje vrednosti i značenja savremene umetnosti, sasvim definisan vajarski rukopis doveli su ovo delo gotovo do pritajene »monumentalnosti« tih, formatom, uglavnom manjih radova, u kojima je njihov autor prepoznat po tragalačkim istrajnostima i imaginativnim potencijalima vanrednih mogućnosti. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 4. 1985, Jedinstvo, Priština, 20. 4. 1985