Miro Glavurtić – Između umetnosti i kiča

Gde se nalazi jasna demarkaciona linija između umetnosti i neumetnosti u današnjem stvaralaštvu koje se pre svega odlikuje jednim totalnim promiskuitetom u svim svojim medijskim disciplinama, u stilskim, plastičkim i jezičkim osobenostima koje su zasad pre nejasne negoli identifikovane i tačno protumačene? U poslednjih nekoliko godina sa pojavom tzv. razdoblja postmodernizma na više izložbi moglo se uočiti ovako postavljeno pitanje od strane pojedinih autora koji su u nekom »budnom« odnosu spram aktuelnih kretanja, ali su istovremeno okrenuti onim istinama i umetničkim lepotama za koje tek malobrojni još uvek smatraju večnim i, nepromenljivim. Prva samostalna izložba slika i crteža Mira Glavurtića priređena u beogradskoj galeriji Sebastian pripada upravo tim događajima koji su se zapravo okretali temeljnim diskusijama na strani navedenih umetničkih zbivanja. 

Miro Glavurtić (Kotor, 1932) je pisac i uz Leonida Šejku najznačajniji je autor u Mediali, i slikarski i teoretičarski. Plastički i estetski Mediala je neposredno određena nekim pretečama u našoj posleratnoj umetnosti, poput nadrealizma i fantastičnog slikarstva pedesetih godina, ali se u odnosu na ove pokrete odmah odredila po veoma specifičnom zanimanju za, kako je to Šejka definisao, postizanjem stanja integralne slike – dakle one u čije će iskustvo biti sabrana sva valjana i istorijski potvrđena saznanja o vrednostima i estetskim kvalitetima slike kao načina plastičkog i filozofskog formulisanja odnosa umetnika prema povesti i stvarnosti. Kada se 1958. godine ova grupa programski pojavila ona je uz enformel koji je istrvremeno nastajao označila prvi radikalni raskid sa dogmatskom estetikrm ocijalističkog realizma, pri čemu je i na ubedljiv način formirana i pikturalna struktura posebnog tipa slikarstva koje je unutar grupe negovana, kao što je načinila i prvu jasnu i koherentnu teoriju koja je takva nastojanja na zadovoljavajući način i obrazložila. U osnovi ovakvih interesovanja ležala je potreba da se ovi umetnici odupru, kako su smatrali, razornom rastakanju visokih vrednosti klasične umetnosti koja se kontinuirano sprovodi u modernoj epohi. Taj antimodernizam temeljno je obeležije Mediale, a njeni najvažniji članovi i kasniji pridruženici i tumači samo su dopunjavali i nadograđivali tu polaznu intenciju. 

Četrdeset slika i crteža Mira Glavurtića nastalih u vrlo širokbm vremenskom razdoblju od 1956. do 1985. godine zapravo su jedna, izložbeno dosta neuobličena celina, ali su zato veoma zanimljivi sa aspekta unutrašnjih transformacija koje su najpre objašnjene ortodoksnim .medialinim tumačenjem da bi se potom približile jednoj ponešto izmenjenoj kritičkoj svesti koja podosta duguje aktuelnim misaonim pokretima u teoriji umetnosti. No, pri svemu tome otvaraju se i određene poteškoće koje su posledice upravo tih kritičarskih nedoslednosti, konsekutivnih adaptacija na relevantne tokove. U temelju Medialinog plastičkog i teoretskog razmatranja od prvog trenutka postavljen je dosta krut i rigorozan antimodernizam, zapravo ona kulturna i umetnička svest koja je u tokovima modernih civilizacijskih promena videla samo pojave sa izrazito negativnim predznacima (psihološkim, idejnim, estetskim, moralnim) i usled toga se okretala velikoj povesnoj baštini a pre svega renesansnoj kulturi u kojoj je tražen potreban oslonac. I ako je u vremenu kada je Midiala nastajala ovakva strategija izgledala opravdana kao prvi ozbiljniji otpor svim hipotekama socrealizma, utoliko kasnija tumačenja postaju manje prihvatljiva, a pogotovo ne ona za koja je očigledno bilo da su plod novih kriterioloških poduhvata, dakle onih novih protiv kojih je upravo i započela njena avantura. Slično se odigrava i danas. I ako je na prvi pogled jasno da je slikarski koncept koji je Miro Glavurtić ovde izneo dosledan, po unutrašnjim razlozima koherentan i po rezultatima ujednačenih vrednosti, i da on, pogotovo danas, u jednom svom sloju može biti čitan, kako je u predgovoru kataloga navedeno, kao »traganje za vrhunskim kičem« što je uostalom u jednom opštem smislu karakteristika posebne vrste recentnog slikarstva koje je definisano kao Slikarstvo novog prizora, teško je prihvatljivo misaono transformisanje iz antimodernizma u postmodernizam. Fenomen kiča se dakako u oba slučaja tumači na posve drugačije načine i to je opravdano, manje je razumljivo da se u takvu različitost unose upravo nepostojeći formalni i semantički sinonimi. 

Slikarstvo Mira Glavurtića još nije dobilo zadovoljavajuću teoretsku argumentaciju. Jer, kod nas još uvek ne postoji potreba da slika i misao o njoj stoje ravnopravno. Dok se to ne dogodi, dotle će teorija o umetnosti kaskati za njom, biti joj neravnopravan saputnik i slabašan partner sklon nedoslednostima i proizvoljnostima. Slikarstvo koje smo imali prilike da vidimo na ovoj izložbi Mira Glavurtića stoji kao ozbiljna opomena upravo takvom stanju. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 5. 1985, Jedinstvo, Priština, 16. 5. 1985, str. 9