Dragoslav Krnajski – objekti i instalacije

Sredstva saopštavanja prostora u najnovijoj beogradskoj likovnoj produkciji već su toliko prisutna i izdiferencirana da, ako uzmemo u obzir samo njena najbazičnije karakteristike lako uočavamo čak tendenciju prema određenom stilu, prema specifičnostima i autohtonostima izraza, Kako je istovremeno važna naznaka ovog umetničkog trenutka i to da su posve izdiferencirani autorski pristupi u okviru njenog vodećeg toka, a čemu su naravno najviše doprineli upravo raznorodnost kreativnih hvatanja u generaciji najmlađih umetnika, neophodno je pre svih za potpuno razumevanje unutar njenih zbivanja da se razluče sva individualna mastojanja pojedinih umetnika. Sa svakom novom izlođbom koje ti umetnici priređuju slika celine, i jedinstva i unutrašnje koherentnosti, upotpunjava se, i u tom procesu specifična diferencijacija posebno dolazi do izraza. Vrlo važan doprinos takvom utisku dala je izložba Dragoslava Krnajskog (rođen 1953. u Puli), magistranta Beogradslpg Fakulteta likovnih umetnosti koja pod svojim naslovom ’Gaj’ zapravo objedinjuje jedn do kraja sproveden plastički i estetički koncept. 

Krnajski je po formalnom školskom obrazovanju slikar mada je još na završnim godinama redovnih studija pokazivao vrlo izraženo interesovanje za one funkcionalne i praktične probleme nekog likovnog dela koje izlazi izvan granica tradicionalnog poimanja statusa umetničkog predmeta. Već tada je započeo rad na oblikovanju određenih prostornih formacija – situacija, onih koje su vrlo brzo i najneposrednije odveli do poznatih i prepoznatljivih instalacija sa kojima je i započeo širu umetičku afirmaciju. 

U prvom trenutku ti su radovi bili zasnovani na utisku o čvrstoj masi, na tektonici i doslovnoj materijalizaciji, ali su već onda sadržali i sasvim primetnu dozu ironičnosti, jednog humornog komentara koji je ostao konstantni lajtmotiv u njegovom delu do danas. No, kako je proces odstupanja od klasično postavljenog vajarskog dela bivao sve izraženiji, tako se njego rad sve više oslobađao fizičke telesnosti; postajao je tako sve  više koncept i projekcija koji su bili važniji nego njegovo konačni izgled. Krjanski je i u ovoj tendenciji ipak išao do izvesne granice u okviru koje je zadržao jasnu i prepoznatljivu formu, prevasnodni koloristički sadržaj i promenljivost opšte koncepcije dela u zavisnosti od prostora u kome je u tom trenutku izlagao, i od nekih drugih okolnosti. Tome su svakako doprinosili i materijali koji već sadrže u sebi boju i nađeni upotrebljeni predmeti kojima je u procesu rada promenjena funkcija i time su oni uvedeni u kontekst serioznih umetničkih dela. 

Na sadašnjoj izložbi u Galeriji Doma omladine ovakav trend u delu Dragoslava Krnajskog kulminira. I ako je sama izložba ponešto zatrpana objektima i instalacijama tako da je unekoliko onemogućeno jasno praćenje i operviranje radova (što je svakako bila i namera autora), odmah se nameću odgovori koje je ova umetnost postavila pred sebe i pred tumače. Krnajski i ako je formiran u klimi umetnosti osamdesetih godina, po nizu osobina zapravo svedoči i o drugačijim shvatanjima. Jaka obojenost, kolorističke harmonije, prostorne instalacije i jako izražena plastička senzibilnost doveli su ga u red umetnika oko postmodernističkih stvaralačkih raspoloženja. S druge strane, pak, jedna krajnje promišljenost koncepta, usmerenost i probranost u činu stvaranja, prevashodna kontemplativna volja autora, svedoče o tome da je njegovo delo ipak ambivalentno u odnosu na sadšnji umetnički trenutak. Na tim osnovama Dragoslav Krnajski je izradio jedan sasvim specifičan autorski diskurs, jednu izrazito subjektivnu plastičku manipulaciju materijalom, hromatiku i odnose po čemu je skupa jedna od onih linosti iz kruga prisutne beogradske umetnosti poslednjeg perioda za koju se nedvosmisleno treba istaći da je po osobinama autorskog potencijala dostigla vrlo visoko mesto u hijerarhiji stvaralačkog i imaginativnog sadržaja. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 12. 1984