Ivo Eterović – More i salaši

Sedma beogradska samostalna izložba fotogrrafija Iva  Eterovića  (rođen u Splitu 1935) priređena je u Salonu Muzeja savremene  umetnosti i prema naslovu ’More i salaši’ tematski obuhvata bri zasebne celine. Serija crno-belih fotografija nosi naziv ’Kornati’, nastala je 1975. i već je izlagana u Galeriji Grafičkog kolektiva, portfolio u        boji  koji se naziva ’More’ načinjen je 1977. i prvi put je izlagan u Galeriji 73, i najzad, serija koja se ovom izložbom promoviše – ’Salaši’ – simljena je ove godine i zapravo je jedno malo otkriće koje Eterovića predstavlja u sasvim novom svetlu. 

Ivo Eterović spada u red najzanimljivijih Jugoslovenskih pojava u fotografiji; svojevremeno je bio i naš najmlađi majstor fotografije. Pedesetih i šezdesetih godina svojim delom se snažno probijao prema samom vrhu Yu-fotografije, odnosno, premanjenim najvišim estetskim i umetničkim vrednostima. Profesionalnu karijeru započeo je 1956. godine. Kako je počeo kao novinar i žurnalistički i revijalni fotograf, što mu je i  do danas ostalo ostalo postojano opredeljenje, preokupacija mu je bila ’čovek i svakodnevni život’ što je svakako posledica upravo zanimljivih društvenih zbivanja tog vremena.  Jedno vreme je proveo i na Bliskom istoku kao specijalni izveštač pri snagama Ujedinjenih nacija. Od tada potiče njegova saradnja sa brojnim  ilustrovanim magazinima iz zemlje i inostranstva (Front, Globus, Startt Pari Mač, Špigl, Pravda idr.). 

U najnovijem periodu koji započinje sredinom sedamdesetih godina Eterović se sve više opredeljuje za fotografiju pejsaža i gradova, tako je nastao veliki broj njegovih poznatih fotomonografija: Brač, Spit, Beograd  koji volim, Sarajevo s  ljubavlju, Kameni brodovi Jadrana i dr. Na ovoj izložbi uvrtio je pedeset fotografija iz tri spomenuta cikslusa  u dve tehnike koje ga nedvosmisleno određuju kao likovno veoma senzibilnog autora. 

Naime, u svakom od ova tri serijala moguće je sasvim moguće je sasvim specifično odrediti tri različite slikarske pozicije Ive Etetrovića, dakako prestrukturisane putem fotografskog medija. Portfolio Kornati ponajbliži je čistom fotografskom činu. No, već u njemu je  Eterović integrisao određeni grafički iskaz koji se odlikuje oštrim svetlo-tamnim kontrastima i u pojedinm momentima čak aluzivnim i iluzionističkim sadržajima. Grafizam ovih radova ne samo da potiče iz same forme motiva, poznatog jadrankog otočja, vać je i posledica Eterovićevog interesovanja da u fotografiji postigne opšti utisak jednom zatamljenom prizornošću čija se bitna karakteristika ogleda u konturama motiva, u gotovo crtežima ispisanim rubovima ostrva i uznemirenom i svetlucavom površinom mora. 

More je dakako za Ivu Eterovića zavičajna tema. I da se on beskrajno slobodno kreće kroz akvamarinske pejsaže dokazuje  i drugi njegov serijal vezan za taj žanr. Ovde je međutim sve promenljivo: najpre je Eterović iz jedne mikrostrukture prešao na mikrosadržaje – dok je Kornate snimao iz aviona, prizore usburkanog mora sada beleži sa bliske distance. Zatim, Eterović je sada uveo još jedan čisto likovni izraz – boju, kojom definiše vrlo važne odnose u polju snimka. I napokon, makar da je i u ponešto izmenjenom obliku ćistog fotografisanja prema grafičkom izrazu, predmet njegove fotografije ostao prepoznatljiv , u novijem ciklusu radova to više nije slučaj: prizori u ovim delima sada su bliži jednom autonomnom apstraktnom izrazu i značajnije računaju upravo na čiste likovne datosti. Naravno da je svu promenu sledila i promena same tehnike. Eterović sasda upotrebljava jedan novi način izrade fotografije čija je najuočljiivije obeležije jedan tanki refeksivni sloj nanet preko već izrađenih fotografija. Likovni obim ovih radova kreće se u estetičkom krugu lirske apstrakcije i enformela, gde je struktura kadra prezentativna i upravo je u snažnom pomaku od refleksa nekog predmeta u mirnoj površini vode do njegovog refleksa na ustalasanoj, onaj ’prirodni’ slikarski izraz koji Eterović lovi i koji je i krajnja njegova instencija. 

U radovima koji su prvi put predstavljeni  publici ovom izlođbom pod nazivom ’Salaši’, Ivo Eterović je načinio još jedan radikalni obrat. Ponovo snima iz aviona i ponovo mu je motiv prepoznatljiv: obrađeni i neobrađeni vojvođanski salaši. Ali se u likovnom domenu sada sve promenilo. Eterovića trenutno zanima jasna, geometrijski uređena struktura fotogafskog polja, odnosi zelenih i smeđi površina, raster linija, i dijagonalni i horizontalni ritmovi formi i hromatika. Ako je u ciklusu ’More’ preteča takvog izraza mogao biti, na primer, Kandisnki, sada je to svakako Mondrijan koji je takođe polazio od sličnih pejsaža Holandije redukujući ih u slikama na čistu likovnost jedne ili dve bije i nekoliko strogo uređenih površina. 

Sasvim je svejedno koliko se sam Eterović tokom rada zanima za te čiste likovne fenomene koji imaju sasvim određene preteče u slikarstvu. Važno je nešto drugo: da li je sama potencija uslikanog kadra, isečak iz realnosti makoliko da je on tokom snimanja transponovan, onaj željeni cilj koji je nedvosmisleno i postignut i koji kao znak i u vrednosnom i u poetskom smislu stoji nad ovim radovima. Po tim oznakama Ivo Eterović zauzima prominentno mesto na jugoslovenskoj fotografskoj sceni. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 12. 1984