Branko Lenart – Tito u reprodukcijama

Sledeći one dominantne teorije savremene fotografije koje je ispituju sa aspekta socio-kulturnog fenomena, odn. dokumentarističke uloge u tendencijama prepoznavanja i tumačenja nekih društvenih pojava (za šta je indikativna i ne tako davno objavljena knjiga Gizele Frojd, Društvena funkcija fotografije), sve je više autora-fotografa koji svojim radom neposredno utiru puteve takvim nastojanjima i teoretskim formulacijama. Šezdesete godine su sa life-fotografijom definitivno obelodanile da fotomedij nije samo, ili barem nije isključivo, estetičke naravi, već da je on i neosporni arbitar i presuditelj u davanju javnog karaktera kakvom društvenom dogadaju. Jugoslovenski fotografi tome su dali određeni doprinos, a nedavna retrospektiva rada Tomislava Peterneka pokazala je i neke od izvanredno zanimljivih primera. No, većina fotografa ove orijentacije pratila je marginalne ili subkulturne fenomene društvenog života, nastojeći da na taj, indirektan način prizove običan život koji više govori o navikama, običajima ili naravima ljudi u objektivu aparata. Otuda su se nadalje izvlačile i opšte konstatacije. Tek se po neko odlućio da određene »istorijske« događaje tumači na isti način, istovremeno zadovoljavajući svojim radom nekoliko različitih funkcija. 

Branko Lenart (roden u Ptuju 1945, sa domicilom u Gracu posle 1954) načinio je izvanredno značajan portfolio pod nazivom »Tito u reprodukcijama« koji je tipičan primer u svojoj vrsti. Naime, za njega su se kao važan tematski izazov pojavile prigodne fotografije Josipa Broza kojima je izražavana kolektivna konsternacija nakon njegove smrti 1980. godine. Iako su hronološki ove fotografije nastale u širem rasponu od 1980. do 1983. g, one daju jedinstven zaključak primenljiv na celokupnu pojavu, i šta više, kao da se tenzija tog događaja vremenom pojačavala, kao da se smisao istorijske neumitnosti sve više potiskivao što se udaljavalo od datuma događaja. 

Ovakav fotografski postupak sa jasnim, otvorenim i ohladenim dokumentarističkim karakteristikama svojstveniji je fotografiji osamdesetih godina, naglašen je još istinskim autorskim subjektivitetom Lenarta, onim koji se iako je svestan važnosti događaja koji snima, niti jednog trenutka ne predaje zamkama emocionalne identifikacije, već gotovo humornim i ironičnim postavkama koje je nalazio i snimao, otkriva sasvim drugačije elemente od onih koje bi trebalo prirodno očekivati. 

Za praćenje jednog opšteg koncepta koji bi trebalo da bude primenljiv za javni život cele zemlje, on se ipak odlučio za nake njene zapadne delove (i u jednom obimu i za Austriju i Italiju). Dakako da se priča mogla izvesti na isti naćin svuda, pogotovo ako se uzmu u obzir i izjave anonimnih gradana koji zbilja odaju opšte stanje duha tih godina. Prikupljene ispovesti objavljene su kao prateći tekst u katalogu) koje suštinski, lapidarno govore o nepatvorenim osećanjirna, sastavni su deo ove izložbe. Njima se daje jedan povećani stepen autentičnosti i neformalnog pledbiscita u kriznim nacionalnim trenucima. Branko Lenart je u tom smislu angažovao osobeni fotografski pristup, i to onaj koji moguće u jugoslovenskoj umetnosti najnovijeg perioda otvara nove perspektive korenitog preispitivanja i demistifikovanja i sebe same i globalnog konteksta kome čvrsto pripadaju. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, Moment, 3-4, Beograd, novembar 1985- mart 1986, s. 64-65