Koloristički ekspresionizam u jugoslovenskom slikarstvu 1900-1941

(Iz zbirke Muzeja savremene umetnosti) 

U ciklusu izložbi koje su tematski ili stilski ili hronološki ili medijski predstavljale savremenu jugoslovensku i srpsku umetnost – isključivo sa primerima iz kolekcije Muzeja savremene umetnosti u Beogradu – u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića na Dedinju priređena je sada ekspozicija pod nazivom ’Koloristički ekspresionizam u jugoslovenskom slikartsvu 1900-1941’. Razumljivo je da ovakva izložba koja računa na ograničen fond jednog muzeja nema pretenzije da iscrpno, detaljno i monografski prikaže ovaj segment u okviru ekspresionističkog izraza kod nas, već da markira nekoliko izrazitih umetničkih pojava koje su njegovi najeminentniji protagonisti. 

Nedoslednosti koje su se u srpskoj i jugoslovenskoj istoriografiji i teoriji umetnosti često činile upravo na pitanjima ekspresionističkog slikarstva načinile su određene barijere tumačenju i razumevanju ovog pokreta. Na veoma izraženu stilsku nedoslednost naših umetnika uticalo je nekoliko faktora od kojih je najvažniji taj da su oni većinom započinjali umetničke studije na akademijama Srednje Evrope u kojkima su se glavne pouke ekspresionizma u velikoj meri ’provincijalizovale’ ili manirizovale, da bi potom najčešće završavali školovanje u Parizu u čijoj školi ekspresonizam nikada nije imao ozbiljnija uporišta. Otuda se može reći da su naši umetnici koji su prošli kroz Parisku slikarsku školu onoliko ekspresionisti koliko je bilo ekspresionizma u njoj. Hibridni jugoslovenski ekspresionizam podvučen je i nizom odrednica poput koloristički ekspresionizam, ekspresonizam forme, poetski ekspresonizma, i dr. koji su češće zaklanjali suštinu oovih pojava nego što su adekvatno odgovarali na izazove koje je to slikarstvo postavljalo. Stilska i formalna čistota ekspresionizma u slikarstvu, ona koja je postojala i u nemačkim grupama Plavi jahač i Most, u slučaju naših umetnika zamenjena je dosta slobodnom interpretacijom plastičkog sadržaja slike koji se najviše bavio zapravo potanjem boje (te je otuda opravdano da se i sačini izložba sa ovakvim nazivom), da bi u ponekom slučaju polazeći iz  ekspresionističkih korena to slikarstvo zalazilo u potpuno prommenjene stilske vode, i sasvim izmenjene formalne karakteristike. 

U grupu veoma doslednih ekspresionista, kolorističkog interesovanja, spadala bi pre svih Nadežda Petrović i odmah za njom Ignjat Job, te Jovan Bijelić i Petar Dobrović, a potom i Milan Konjović koji se od svih ovih autora najviše približio upravo kolorističkom rečniku, mada potpuno izvan epohe ekspresionizma. (Nadežda Petrović je prema slikama iz prve decenije veka u kojima se veoma brinula za autonomiju boje na slikarskoj površini jedina bila savremenik izvornom ekspresionizmu.) U ovaj niz bi svakako spadao još i Mirko Kujačić koji je u izvesnom smislu malo otkrovenje ove izložbe (zapravo je mnogo poznatiji kao socijalni slikar – ovaj sličaj nije usamljen u našoj umetnosti jer je veliki broj autora u traženju sopstvenog izraza prošao kroz niz stilskih faza među kojima je stajao i ekspresionizam u koji su svoja najbolja dela načinili, recimo, u kubizmu, ili poetskom realizmu ili intimizmu), zatim, Zora Petrović, izvanredni Marijan Trepše koji je slikom ’Žena koja leži’ veoma blizak pravom ekspresionističkom formalnom i ikoničkom sadržaju, a zatim još i Zlatko Šulentić. Za ostale slikare na ovoj izlođbi tek se uslovno može prihvatiti argumentacija da su ekspresionisti mada je boja osnova njihovog izraza po čemu je njihov senzibilitet najviše došao do izražaja, ali su po ostalim elementima slikarstva bliži drugačijim oblikovnim opredeljenjima. (Tako je Milenko Šerban bliži intimizmu ili poetskom realizmu, Nikola Graovac jednom narošitom, učenom naivizmu, Lazar Ličenoski poetskom relaizmu, Miha Maleš Pariskoj slikarskoj školi, Sava Šumanović simbolizmu itd.). 

Naravno da je svih ovih elemenata bila svesna i autorka izložbe Radmila Matić-Panić koja je uvodnim tekstom izrazila upravo nedoumice potekle iz tog repertoara stilskih osobina našeg kolorističkog ekspresionizma između dva svetska rata. Ali, ova vrlo dobra izložba u celini je zanimljiva iz jednostavnog razloga što je okupila neke od najznačajnijih slikara dvadesetog veka i što veoma očigledno i ubedljivo svedoči o jednoj značajnoj umetničkoj epohi u našem slikarstvu koje je upravo u kolorističkom ekspresionizmu dalo većinu najvrednijih dela. Po tome je ovo slikarstvo na najistaknutijem mestu u celokupnoj jugoslovenskoj umetnosti novijeg vremena, tj. visokog modernizma. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 12. 1984