Ksenija Marić – slike

U najnovijem beogradskom slikarstvu odvija se nekoliko zanimljivih procesa koji bi se mogli uopšteno rezimirati na sledeći način. Najpre, tu, među aktuelnim stvaraocima deluju neformalne grupe sa bliskim estetičkim nazorima neposredno ili indirektno nastali iz tradicije tzv. Beogradske slikarske škole. Uporedo sa njima nastupaju pojedini vakari i slikari koji svojim delom zapravo nedopuštaju striktne stilske klasifikacije. Najveću grupu, međutim, čine oni umetnici čiji see rad na ovaj ili onaj način može povezati sa klimom nastalom ’posle 80-te godine’. Unutar ove celovite, heterogene grupe isto je tako moguće razložiti pojedinačne tendencije koje su kompatabilne među svojim članovima. Takvu jednu formaciju činili bi oni koji se nesumljivo i svesno postavljaju u glavni plasički kompleks Novog slikarstva. Dakako da se u ovom vremenu ’pluralizma’ u umetnosti prirodno javljaju i veoma izražena individualna nastupanja koja su sa sopstvenim vremenom povezana izrazitim senzibilitetom u formama kojima se delo izgrađuje. I na kraju, po obodu ovog kruga stoji poveći broj umetnikakoji su najčešće deklarativno protiv ili izvan recentnog preobražaja slikarstva, ali i koji su po nekim osnovnim osobinama koje se jasno pojavljuju istakli upravo kvalitete iz arsenala slikarstva osamdesetih godina. U ove autore spada i Ksenija Marić (rođena 1960. u Beogradu) čija su dela u Galeriji Sebastian identifikovala jedan autentičan i naglašeno senzibilan slikarski svet. 

Veoma često upotrebljavana formula u slikarstvu Novog prizora je poznati metod ’citiranja’ bilo autora i preteča savremene umetnosti, bilo stilskim karakteristika izvedenih iz korpusa istorije umetnosti. Jedna specifična tendencija u savremenom beogradskom slikarstvu ovoj pojavi neobično dobro pogoduje. Naime, gotovo da se na poetiku Nove figuracije i neoromenatizma prirodno nadovezuje po uzoru na manirizam i visoku renesansu u slikarstvu. Na hibridnoj postavci ta dva shvatanja Ksenija Marić se samoodredila jednim zanimljivim lirskim sadrajem, personalizovanom ikonografijom i sasvim izoštrenim slikarskim manirom prenaglašenih kategorija. Nekoliko slika na ovoj izložbi može stajati poput najboljih primera u svojoj vrsti (Radost življenja, Sastanak, 1983) u kojima je individualni imperativ novog u umetnosti zamenjen zajedničkim shvatanjem da je slikarstvo pre svega jedan čin namenjen intimnim ljufdkim potrebama, radosti življenja i umetničkog uživanja. Hromatika ovih slika koja ide prema rasvetljenoj gami, mada je ona katkada presečena hladnim neprirodnim bojama i intenzivnim okerima koji treba da daju utisak visokog sjaja zlata, podešen takođe u svojoj funkcionalnoj potrebi. 

Ovo je jedno od vrste slikarstva koje pokreće niz zanimljivih pitanja i otvara nedoumice koje obavezno izražavaju mnogobrojne nesuglasice i sporove. Jedno od njih je inicirano i uvodni tekstom kataloga u kome se uspostavljaju otvorene paralele između Ksenije Marić i Milene Pavlović-Barili, srpske postnadrealističke slikarke čija su životna i privatna iskustva iskustva pretočena u krajnje subjektivnu slikarsku optiku. Verovatno da je upoređivanje ove vrste moguće pod uslovom da se pokaže da su umetničke, egzistencijalne i vremenske posledice ove dve umetnice istovetni. Do tada je razložnije ipak govoriti o radu Ksenije Marić kao o identifikaciji umetničkog karaktera ovog vremena, poetici i shvatanju koja su svesno ili nesvesno, svejedno, bliži generaciji kojoj ona sama pripada, nego muci i teskobi jednog vremena koje je bilo prisiljeno da demantuje umetnosti kao sistem namenjen radosti i razonodi. A upravo je to suštinska karakteristika slika Ksenije Marić po kojoj je ona postavljena na vrlo visoko mesto u talasu mladih autora koji već na samom početku svoje aktivnosti imaju šta da kažu i znaju kako to da izraze, au čemu se beogradska slikarska scena u ovom trenutku posebno odlikuje. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 1. 1985