Zoran Petrović – retrospektivna izložba

Trideset godina stvaralaštva, kakav je zapravo naziv retrospektivne izložbe slika, skulptura i crteža beogradkog umetnika, profesora na Fakultetu likovnih umetnosti Zorana Petrovića, predstavili su jednu životnu i umetničku hroniku po mnogo čemu netipičnu za naše uslove. 

Zoran Petrović je rođen 1921. godine u Sakulama u Banatu, likovnu Akademiju završio je u beogradu 1949. kod profesora Đorđa Andrejevića Kuna. Bio je član Ssamostalnih i Decembarske grupe. Sem likovnom umetnošću veoma upešno se bavio i pisanjem; objavio je knjigu Selo Sakule a u Banatu, a manji njegovi tekstovi igrani su mu u srpskim i vojvođanskim pozorištima. U tom radu su se, dakle, tri osnovna područija delovanja Zorana Petrovića neprekidno preplitala: glavno je svakako likovno u kome je postigao neke veoma važne i zanimljive rezultate u kontekstu naših umetničkih prilika. Zatim, literatura i likovna umetnost gotovo da su se bez izuzetka u celokupnom njegovom radu preklapale i dopunjavle, i napokon, u pedagoškom radu njegovi rezultati su upravo veoma zanimljivi i po toj činjenici da su se, recimo u njegovoj klasi umetnički oformili  neki značajniji protagonisti srpske savremen umetnosti. Čak je i jedan svojevremeno dominantan pokret nastao u njegovoj klasi: krajem pedesetih godina pod njegovoim uticajem grupa mladih slikara, još uvek studenata Akademije počeli su da istražuju slikarstvo u domeu njegove materijalne datosti i na taj način zapravo inicirali enformel slikarstvo u Beogradu. 

Ključni datum u slikarstvu Zorana Petrovića bila je 1955. godina kada je u jednoj tekstilnoj fabrici kao pravo otkrovenje samom sebi predočio poetiku sveta mašina. Do tada je kao veoma mlad umetnik i svakako u domenu vrlo ranih slikarskih traženja u prvim godinama posle socijalističkog realizma, Petrović pribegao stilizacijama u maniru biomorfizma i antropomorfizma, da bi sada korenito promenio svoju osnovnu slikarsku predstavu o svetu, toliko korenito da je čak i ova retrospektiva zapravo započela tim crtežima iz 1955. U prilično velikom poletu koji je iznenada nastao među umetnicima posle oslobađanja od dogmatskih godina socrealizma, uporedo je nastalo nekoliko pravaca oslobađanja izraza koji međusobno nisu bili toliko isključivi da ne bi mogli biti objedinjeni u jedinstvenim grupnim istupanjima. Centralno mesto u tom precesu sredinom pedesetih godina odigrala je čuvena Decembarska grupa koju su činili krajnje individualizovani pojedinačni stavovi autora-članova. Među njima bio je i Zoran Petrović koji je zajedničkoj problematici probijanja prema savremenosti pridodao i svoj svet mašina i mehaničkih strojeva koji su najpre za njega bili odraz realnih predmeta da bi se ubrzo sve više udaljili posajući sve poetičnije predstave sve do stadijuma simbola i metafora. Mašina je za Petrovića bila osnovna predstava o svetu i zo onom koji je za njegova umetnička shvatanja uvek posedovao i sasvim primetnu poetsku, čak lirsku sadržinu. Na jednom mestu je tim povodom rekao: ’Dati mrtvom predmetu oblik koji će ga asocijativno vezati za ličnost iz živog sveta’. Ova fascinacija tehničkim svetom predmeta bila je toliko snažna da je Petrović ubrzo počeo da u fabrici odlivaka proizvodi i skulptorska dela dakako i dalje pod osnovnim utiskom mašinskog sveta. Iz tog njegovog, veoma važnog i poznatog ciklusa nastala su i neka remekdela srpske savremene skulpture koja su na najlirskiji našin u svojoj vrsti svedočili o plastičkom senzibilitetu toga perioda za koji je svet predmeta bio i ostao svet poetike i metafororike. Petrović je tome pridodao i sasvim specifične pristupe tumačenju čija su humorna shvatanja ostala kao definitivan znak njegovog celokupnog stvaralaštva. 

Zoran Petrović je svakako doprineo opštoj slici savremene umetnosti kod nas svojim individualnim i autohtonim delom izvedenim iz njegovog socijalnog i stilskog konteksta, mada je on uvek na ekspilicitan način dokazivao sopstveno pripadanje upravo shvatanjima unutar njih. Ova retrospektivna izložba radova Zorana Petrovića potvrdila je ove već odavno izrečene ocene učvršćujući nas u uverenju da je za generaciju umetnika kome on pripada umetnička autonomija i čistota subjektivnog plastičkog iskaza bila i ostala osnovna vrednosna kategorija unutar srpske savremenosti. U tom smislu njegov doprinos za razumevanje tih tendencija spada u najvažnija i najubedljivija. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 1. 1985