Boris Bućan – plakatni panoi

Beogradska galerija Sebastian je za dosta kratak vremenski period (koliko deluje u ovdašnjem kulturnom prostoru), pokazala živo interesovanje da svojoj publici predoči nekoliko zbilja zanimljivih i vrednih umetničkih pojava. Visok stepen aktuelnosti nekih izlagačkih postavki u Sebastianu, tokom protekle sezone, nije i u suprotnosti sa kvalitetom tih dela (što je ponegde slučaj kada se insistira jedino na vremenskoj prisutnosti u domenu savremenog izraza). Naprotiv, kvalitet je ona stalna kategorija kojom se ova galerija ističe, makar da je u nekim slučajevima prostor ustupan umetnicima sa margine savremenih zbivanja, čak i izvan njih. Ovoga puta, ponovo jedna vanredna ažurnost da se beogradskoj javnosti predstavi autor koji će reprezentovati Jugoslaviju na ovogodišnjem Venecijanskom blijenalu; prikazani su plakati Borisa Bučana (rođen 1947. u Zagrebu) koji može biti i polemično shvaćen kao fenomen naše savremene umetnosti. 

Bućan je po umetničkom obrazovanju primenjaš – grafiku je učio u školi primejenih umetnosti, a potom je studirao na Likovnoj akademiji – te je shodno tim predispozicijama izgradio jedan, u prvom periodu, zanimljiv i autentičan izraz. U složenom kompleksu zbivanja 70-tih godina, ovaj autor se samoodredio u jednoj specifičnoj poziciji sa puno sluha za dominantna interesovanja umetnika tog perioda. Ako se zna da je u području industrijskog oblikovanja vladao tzv. „totalni dizajn”, a u oblasti likovnih i vizuelnih umetnosti, kada su one i nadalje baratale svojim materijalnim sredstvima, redukcionizam, svođenje dela na primarne i simboličke strukture u kojima se umetnik kretao da bi ispitao granične mogućnosti svog sredstva. Bućan je na spretnoj kombinaciji ova dva shvatanja izveo snažan prodor na vrh savremene jugoslovenske umetnosti osme decenije. 

Najprimetije je bilo da je Bućan ustanovio jedan postupak redizajniranja pri kome je za podlogu rada koristio već poznatu amblematiku i tipografiju nekih korporacija poput Coca-cole, Swissaira, Malborua i dr., da bi na njima ispisao reč art i time ih doveo u novu smisaonu ravan. Na taj je način oformio i poznati metod „Bućan art” koji je postao simbol njegovog rada. No, ako je izgledalo da je ovde u pitanju složen dizajnerski i grafički zahvat, zapravo se radilo o vrsti minimalizma koji je u svojem radu bio shvaćen u smislu „manje je više”. 

Takvim postupkom strukture istisnuo novo kao jedan od mitova moderne umenosti već i u funkciji definisanja daljeg kreativnog čina, što je danas vidljivo po tome da on još jednom potvrđuje da ne želi da primeni kreativnu inovaciju, već otvoreno pokazuje znake opserviranja umetmčke baštine – dakle ,,starog” i „tradicionalnog” u umetnosti. (Slično interesovanje on je ispoljio još 1976. godine organizujući izložbu na kojoj je reafirmisao neka dela iz istorije umetnosti i dao im novu interpretaciju da bi pokazao da je umetnički predmet podložan promenama značenja u procesu istorije umetnosti i istorije ideja). 

Iako Bućan i danas iskazuje finu osetljivost za zbivanja u vremenu, možda je ovo ipak ponešto zakasnela reprezentacija ovog autora (a time i aktuelne jugo-umenosti) koja je trebalo da se dogodi u prethodnom razdoblju kada su njegova umetnost i imaginacija dosegle zenitnu tačku: Danas Bućan raspolaže bogatim stilskim i estetičkim nazorima, koji su ponajviše sustiču prema stilizaciji i dekorativnosti, ali istovremeno je izostala ona potrebna silina kreativnog čina koji daju otvoreni i aktivni smisao delu u svom vremenu. Ovi, pre svega funkcionalni i utiliratni panoi koji najavljuju kulturne dogadaje iz različitih oblasti (pozorište, seriozna muzika, opera, izložbe), trpe uticaje stilskih promena, ali i šablonizam predmeta primenjene i masovne namene. 

A po ovome Boris Bućan deli sudbinu većine prominentnih jugoslovenskih autora koji su, prečesto, u pogrešnom periodu i sa pogrešnim tezama zastupali našu umetnost na svetskim vašarima, na kojima dakako da nije važno pobediti, ali je važno biti primećen. 

Jovan Despotović 

Moment, br. 2, Beograd, 1. 1985, s. 46