Slobodan Kojić – skulpture

Jedan od teoretskih pogleda na medij vajarstva tumačio je tu umetničku pojavu kao izraz ili posledica prisustvovanja autora, odnosno, njegovog neposrednog kontakta sa materijalom i u procesu stvaranja na način ostavljanja tragova njegovog delovanja. Naravno da  se stepen tog prisusutvovanja i čitanja dela kroz trag rada može razmeravati u širokoj skali od onih dela koja su klasično i akademski koncipirana gde je taj trag potpuno zakriljen minucioznim i detaljnim radom, pa sve do one posebne vrste delovanja kada je trag osnovni ili čak jedini sadržaj skulpure. Slobodan Kojić (rođen u Kikindi 1944), pripada ovoj drugoj krajnosti plastičkog izražavanja te mu shodno takvim njegovim kreativnim intencijama i radovi poprimaju jedan veoma zanimljiv skulptorski izraz kako smo videli na njegovoj samostalnoj izložbi u Galeriji Kolarčevog narodnog univerziteta. 

Kojić se izražava praistorijskim vajarskim materijalom – glinom, koja posle modelovanja peče i na taj način ona postaje skulptura u terakoti, te je otuda i potekao ovaj ciklus njegovig radova iz 1984. godine: TERRA. U ovom vajarskom izrazu ne postoje nove tehnologije kojima se sam proces rada može usmeravati u pravcu  poboljšavanja ili inoviranja, u upravo je jedino postojeći, neposredni dodir umetnika sa materijalom sve do finalnog stadijuma ka ometod stvaranja najpresudnije odredio plastične komponente. Ovaj artefakt manuelnog delovanja u ovim terakotama Slobodana Kojića je najvidljiviji. Kojić direktno rukom ili nekim  drugim delom tela ostavlja trag u svežoj glini na taj način što grumen pripremljene zemlje rukama grebe ili ugazi nogom a zatim odmah, bez ikakvih  dalje dorade peče. Posledica ovakvih stvaralačkih shvatanja su neobični radovi, s jedne strane to je amorfna, enformelna struktura grumena zemlje, a za druge, neobična klasičnost tačnog, ’realističkog’ otiskivanja ljudskog tela. Ova dvosmislenost Kojićevog dela gradi jednu veoma zanimljivu semantičku i vizuelnu strukturu koja otvara niz čisto umetničkih pitanja i strogih teoretskih problema. Jedan bi bio, na kojoj e to graničnoj liniji trebaju prepoznati seriozni umetnički radovi, odnosno, iznad kojeg se praga delovanja može rekogonsticirati autentično umetničko delo. Kojić svojim radom nudi neobične i zanimljive odgovore. Očigledno je da je njegov rad krajnje minimalan, ali uopšte nije i analitičan da bi mogao biti uvršćen u konceptualne tendencije. Potom, ova vrsta antropomorfnog realizma svakako je maksimalno udaljena od realizma kako je taj pojam tumačen u tradicionalnoj teoriji umetnosti. Na izuzetno fino i uzbudljivo sučeljavanje tih kategorija nastaje ovo živo, čulno i senzibilno stvaralaštvo. 

U Kikindi, odakle je inače Kojić i gde sada živi i radi, organizuje se jedinstveni vajarski simpozijum posvećen izvođenju skulpture u glini. Rezultati takvog kulturnog i društvenog angažovanja vidljivi su i u ovom radu u kome ima i svetskog zvuka ovog vremena i jednog dubokog autohtonog tona kome je polazište tradicija tog mesta i terena koji su lacirani na velikim nalazištima kvalitetne (umetničke) gline. Tu je i dosta rezvijena industrija pečenja tog prirodnog materijala tako da su stvoreni svi peduslovi za potpomaganje razvoja u toj vajarskoj disciplini. Slobodan Kojić je svojim delom pokazao na najbolji način konkretne rezultate takve kulturne i umetnićke politike. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 2. 1985