Zmago Jeraj: ’Crteži tek tako’

Po nazivom ’Crteži tek tako’ nedavno je u Salonu Muzeja savremene umetnosti otvorena samostalna izložba poznatog mariborskog slikara, grafičara i fotografa srednje generacije Zmaga Jeraja (rođen 1937. u Ljubljani). Jeraj nije nepoznat našoj publici; prvu samostalnu izlođbu imao je baš u Beogradu 1968. gdine u Domu omladine, u čijoj je galeriji i 1973. izlagao fotografije. Na sadašnjoj izložbi prikazao je 40 crteža flomasterom, tušem i olovkom u boji malog formata koji su nastali od 1979. do 1984. a u postupku rada Zmaga Jeraja otkrivaju nekoliko zanimljivih osobina i po pokazanoj autentičnosti u crtanju i po jasnim naznakama novog figuralnog crtanja u okolnostima savremene jugoslovenske likovne produkcije. 

Pitanja porekla i prvih protagonista ovog trenda na mapi najnovije slovenačke umetnosti nije razrešeno. S jedne strane ima osnovanog mišljenja da su njeni glavni nosioci upravo oni umetnici koji čvrsto stoje ukorenjeni u akademskoj tradiciji, a sa druge, plasira se shvatanje da su zapravo njeni glavni autori ili bliski pogledima umetnosti osamdesetih godina, ili pak da su se neki od  njih nezavisno razvili od bili kakve lokalne škole i da su napokon oformili specifično autorsko iskustvo, verodostojan i lični crtež. U ovu poslednju grupu umetnika spada po polemičnoj sistematizaciji Andreja Medveda i Zmago Jeraj. 

Jeraj se posle završetka beogradske likovne  akademije (u klasi Zore Petrović) i specijalnog tečaja kod Gabrijela Stupice u Ljubljani, pojavio šezdesetih godina sa slikama koje su na tadašnjoj umetničkoj sceni značile jedan ’ontološki’ pristup, a u plastičkoj faktografiji, oni su bili bliski pop-artu. Jedan figurativni prikaz (to je najčešće ljudska figura, portret) išao dvostrukim kolosekom ekspresije: s jedne strane kolorističkim odnosima, a sa druge samom formom koja je preživela utumačenju Zmaga Jeraja određene deformacije. I već tada je pokazao svoje trajno interesovanje za savremene urbane pejzaže. 

U radovima koje je prvi put izlagao u Zagrebu  1980. godine, a koje je tada nazvao ’Crteži tek tako’, Jeraj umnogome ponavlja svoje dotadašnje opredeljenje uz pojavu nekih novih sadržaja. Ovi imaginativni svetovi koje i sada otkrivamo na tekućoj beogradskoj izložbi, duguju pre svega memoriji i jednoj krajnje sračunatoj, intelektualnoj infantilnosti. Ovi crteži su katkada klasični, katkada ekspresivni, ponekad anegdotski i ilustrativni, a ponekad karikaturalni, a u svim ovim slučajevima, oni su i humorni i itonični. Jeraj smešta prikaze svojih figura u gradskom prostoru ili pejzažu, u parku, kraj bazena ili mora. Tada na specifičan način tumači neke zanimljive događaje ili zbivanja koja se u tom trenutku odigravaju ulazeći u plastičko formiranje slike na principu važnosti događaja. U drugim, pak, scenama, kada su u pitanje grupe, on tumači dvosmisleni karakter akcije na crtežu ostavljajući posmatraču da se sam opredeli za stvarni povod. Često su ovi crteži dopunjeni minimalnim bojenjem, mestimičnim šrafurama, rečima, parolama i sentecama koje još više doprinose utvrđivanju otvorenosti ovih radova prema višesmislenom akceptiranju. 

Ova vrsta crtanja, makoliko nam izgledala nedoučena, zasnovana je na jednoj temeljnoj i velikoj kulturi opserviranja i prenošenja stvarnosti te njenoj temeljnoj oblikovnoj transformaciji u dvodimenzionalnu površinu parčeta hartije, Jerajev odnos prema novom figuralnom crtežu u predgovoru kataloga tačno je definisan: na delu je izvesna posebna stilizacija koja slikarstvu vraća individualna iskustva i ikonografiju znaka koja se bila zagubila. U tom povratku na neke zaboravljene sadržaje u likovnim umetnostima ovim ciklusom ’crteža kao tako’ Zmago Jeraj svedoči celokupnim svojim registrom plastičkih vrednosti. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 2. 1985