Zlatko Prica – slike

Dvadeset devet slika Zlatka Price, doajena hrvatske likovne umetnosti (rođen 1916. u Pečuju), nastalih između 1976. i 1984. godine prikazano u galeriji „Sebastian” je prvi susret sa ovim stvaraocem posle dvadeset godina od njegove poslednje samostalne izložbe u Beogradu (Salon Muzeja savremene umetnosti, 1964). Ove slike u ulju zapravo na jedna eksplicitni način rekapituliraju dugi i plodonosni Pricin opus koji će trajno ostati zabeležen u jugoslovenskoj umetnosti po dve stvari: jedna je grafička ilustracija za poemu „Jama” Ivana Gorana Kovačića koju je zajedno sa Edom Murtićem načinio 1944. godine, a drugi je njegovo reduktivno i analitičko slikarstvo s kraja pedesetih i tokom šezdesetih godina kada je problematiku našeg aktuelnog slikarstva uveo u istinski onovremeni savremeni izraz.

Zlatko Prica je završio Umjetničku akademiju u Zagrebu kod glasovitog Ljube Babića, a prvu samostalnu izložbu priredio je u Zagrebu 1941. godine u duhu postimpresionizma, dakle jedne akademske kulture slikanja nimalo revolucionarne za to vreme, ali veoma pogodne osnove za mlade umetnike koji će nešto kasnije kročiti na puteve savremenosti. Već u prvim slikama (1937-1941), Prica je iskazao smisao za složene ritmove linija i boja što će ostati njegovo trajno slikarsko interesovanje – sve do danas, pa čak i kada je u kolek-tivnom duhu sredinom pedesetih godina slikao u realističkom maniru, očitovao se jasan linijski i grafički karakter njegovog stvaralačkog promišljanja.

Nakon godina socijalističkog realizma usledila su stvarna plastička traganja koja su Pricu i svrstala u red onih umetnika koji su obeležili neke od važnih tačaka u razvoju naše posleratne umetnosti. Ovome je posebno pogodovao njegov boravak u Indiji 1951/52. godine kada je na sučeljavanju dveju tradicija, zapadnoevropske i dalekoistočne, razumeo jezik čiste i intenzivne boje i simboličko određenje plastičkih vrednosti predmeta u slici. Tada je započeo dugi proces pročišćavanja slike od suvišnih elemenata krećući se sve do signifikantne granice prema asocijativnom slikarstvu. Temeljna oblikovna sintaksa kod Price je linija, njen splet i tok preko površine platna čime je izgrađena osnovna struktura prizora. U tom procesu ovaj autor se nikada nije odrekao teme, a u okviru nje figurativnog prosedea ma koliko da je njegovo slikarstvo tokom šezdesetih preferiraio apstrakciji. Pricajezauvek ostao veran ljudskoj figuri, pored linije drugoj njegovoj večnoj jubavi kao temelju slikarskog sadržaja.

Izložba u „Sebastianu” pokazuje da se on, zapravo, vratio sopstvenim načelima. Osnova je i nadalje grafički iskaz, linijsko promišljanje i rasvetljen kolorit koji poglavito čine osnovne boje. U analitičkom postupku metode crtanja Prica danas znatno više udovoljava svojim večnim temama: ženskoj figuri, grupi i pejsažu. I ako je slika u ovom poslednjem njegovom ciklusu ponešto olakšana od rigidnog plastičkog autodefinisanja, i nadalje je zadržala jasno organizovano slikovno polje, te je ostala otvorena imanentnim procesima racionalne redukcije predmeta. Time je slikarski put ovog autora zaokružen i danas se Prica nalazi gotovo na sopstvenom početku, a živost, sloboda u konačnoj razradi motiva i nepromenjena kreativna polazišta onaj su njegov generalni osnov po kome je participirao u suštinskim zbivanjima aktuelne jugoslovenske umetnosti. Slikarstvo Zlatka Price zauzima jedno od najuglednijih mesta u okviru savremenih tendencija posleratnog slikarstva kod Hrvata.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 2. 1985, Umetnost 87, br. 70-71-72, Nova serija 3-4-5, Beograd, 1988, str. 29-30