Slavoljub Radojčić – skulpture i crteži

U zaniljivim događajima u našoj umetnosti druge polovine šezdesetih godina vidno mesto zauzima i veoma prisutna tendencija povratka na figurativne prosedee kao reakcija na jako zaoštrena apstraktna istraživanja koja su im neposredno prethodila. Nova figuracija ili postapstraktna predmetnost u srpskom vajarskom krugu istakla je nekoliko interesntnih autorskih shvatanja kod kojih samo njihovo delo, obrada skulptorskog materijala i tematski okviri u nekoliko tačaka ukazali su na određene autentične pojave. Među njima sasvim posebno mesto pripalo je i Slavoljubu – Caji Radojčiću, rođenog u Beogradu 1942. godine i danas docentu na vajarstvu na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. 

Kada se na samom prelazu između 7. i 8. decenije Radojčić kao već formiran umetnik zainteresovao za određene socijalne pojave bilo je očigledno da se tada ponovo javlja jedan od malobrojnih autora koji su bili spremni da svojim delima daju određene društvene komentare, ali koji će striktno ostati u problematici doslednog i celovitog plastičkog izraza. Radojčić nikada nije bio u dilemi šta je primarno u njegovom radu: temu je razumevao kao polazište, a cilj je zauvek bio briga za delovanje čistih plastičkih vrednosti i kako sam kaže ’funkcionalnu dorađenost oblika, njegovu celovitost i prostorno opravdanje’. 

No, kako je vreme samo postavilo određene stilske okvire koji su pak definisali specifične tipološke odrednice, Slavoljub Radojčić je pripao poslednjoj generaciji koja je još uvek i stvarala u određenoj izolaciji, ali i koja je gotovo potpuno uhvatila priključak sa svetskim pokretima u umetnosti. Izoštravanja na pitanjima aktuelnosti i autentičnosti kod ove generacije umetnika pokrenula je i zanimljiv odnos prema našoj tradicionalnoj kulturi, sa kojom nesumljivo deli niz zajedničkih osobina, a koji su takođe uticali na pojavu nekih novih kreativnih puteva u emancipacipovanju plastičkog izraza. I zatim, ova mala kamerna skulptura odiše poznatim utiskom klasične monumentalnosti, kao i željom da se elementi forme predmeta umetnosti oblikuju sve do istinskih i večnih plastičkih istina. Radojčić je u tom smislu sasvim specifična figura u svojoj generaciji. 

Materijali koje Slavoljub Radojčić upotrebljava različiti su. I ako je to najčešće bronza, on radi i u drvetu i kamenu. A uporedo sa vajanjem Slavoljub Radojčić neguje i medij crteža tražeći u njemu neke realne jezičke jedinice izraza. Na taj način dospeo je i do kolaža u kojima eksperimentiše sa kombinacijama materijala, smisla i značenja koji deluju u složenim međuodnosima različitih predmeta sa kojih potiču, i koje na kraju upotpunjuje čistim crtežom kao artificijelnim komentarom. Način rada sa crtežom sasvim nedvosmisleno govori o tome da je za Radojčića predstava umetnika povezana sa njegovoim stabilnim intencijama d se interesuje za jezik umetnosti. A po toj čistoti i istrajnosti, koju vidimo na njegovoj samostalnoj izložbi u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda, delo Slavoljuba Radojčića primetno je u beogradskom vajarstvu najnovijeg razdoblja. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 3. 1985