Hulio Gonzales – skulpture i crteži

U organizaciji Narodnog muzeja i Francuskog kulturnog centra u Beogradu priređena je izložba 11 skulptura iz perioda 1927-1942. i pedesetak crteža sve iz zbirke Nacionalnog muzeja moderne umetnosti (Centar Žorž Pompidu) iz Pariza, Hulia Gonzalesa, jednog iz veoma poznate generacije umetnika koja je postavila trajne temelje savremenoj umetnosti. 

Gonzales je Katalonac (rođen 1876) i potiče iz porodice zlatara te mu je od najranijeg detinjstva bilo blisko kreiranje umetničkih i dekorativnih predmeta od metala. U Pariz, tadašnji centar svetske umetnosti došao je iste godine kada i Pikaso, 1900. i odmah se priključio već oformljenoj umetničkoj bratiji na čuvenom Beateau Lavoir-u. Tu, u tom jezgru umetnika koji su se okupili gotovo iz svih evropskih zemalja odvijala se jedna od najzanimljivijih priča novije povesti umetnosti koja je po svim karakteristikama bez presedana: nije pogrešno reći da su svi sem možda dva-tri pokreta savremene likovne umetnosti inicirani ili inaugurirani sa tog mesta. Gonzales je u nekima od njih ravnopravo participirao, dok je u drugima bio preteča i pionir bilo u estetičkom bilo u medijskim i materijalnim prodorima. Gonzales je ceo život kao raseljeno lice proveo u Francuskoj gde je i umro 1942. godine. 

U svojoj ličnoj istoriji stilova Hulio Gonzales je prošao bezmalo sve poetike svog vremena. Najpre se počeo zanimati za geometrijsku sintaksu kubista u čijem su se delu preplitala dva osnovna uzora: oblikovne pouke Sezana i crnačka plastika koja je tokom prve decenije ovoga veka ušla u umetničku modu Pariza. Zainteresovanost za iste formalne postavke zbližila je dva zemljaka – Pikasa i Gonzalesa koji su od tada ostali nerazdvojni prijatelji u čijem se delu mogu zapaziti međusobni uticaji: najpre je Pikaso ostavio snažan pečat na Gonzalesove prve skulpturalne radove da bi tokom druge i naročito treće decenije ovaj uticaj promenio smer: od Gonzalesa na Pikasa kada je taj večni »nomad« u umetnosti u svoje delo – trodimenzionalne konstrukcije uvrstio nekoliko Gonzalesovih rešenja. 

Posle ovog »herojskog« perioda Gonzales je prošao kroz niz stilskih kolebanja koja su dovela do toga da se danas teško može njegovo delo odrediti čistim stilskim karakteristikama. Iz ovih radova koji su sada izloženi u Beogradu vidni su prepleti uticaja i nadrealizma i konstruktivizma i apstraktne umetnosti i ekspresionizma. Na svima njima je zajedničko da su oni zapravo samo formiranje plastičnog govora kao osnov onoga što je Hulio Gonzales načinio u savremenoj skulpturi. Naime, ovaj autor ne samo da je uveo novu primenu metala u skulpturi kada je napustio deskriptivne metode rada i sve više ga svodio na autentičan govor materijala koji je dobijao sečenjem, kovanjem ili varenjem, već je u svoj rad uveo gvožđe – dotad nepoznati vajarski materijal. Ali ma koliko da se po prirodi svoga rada udaljavao od tradicionalnih predstava, on je zauvek ostao figurativni majstor: u svim ovim radovima očigledno je osnovno: uvek predstava ljudske figure u različitim stanjima i sa izdiferenciranim plastičkim komentarima. (Treba reći i to da izloženi radovi nisu originalna Gonzalesova dela već su to bronzani odlivci, te je stoga ponešto umanjen utisak kada se posmatra ova izložba, no ona i pored te uslovne manjkavosti ipak predstavlja pravu malu istoriju savremene skulpture koja je bez sumnje autentična i usled toga milje za precizno razumevanje i stila i estetičke problematike vajara koji su prethodili daljim umetničkim tran-sformacijama sredinom ovog veka.) 

Hulio Gonzales je preteča svih posleratnih masovnih istraživanja u radu sa novim materijalima, prevashodno sa gvožđem, i za tu generaciju umetnika karakteristično je da ih je Herbet Rid nazvao generacijom »novog gvozdenog doba«. Ovaj špansko-francuski umetnik, osobena pojava u Pariskoj školi, definisao je svojim delom dotad nepoznate oblasti umetničkih sloboda. A njihova čista plastička vrednost, stepen kreativnog projektovanja i formalno-oblikovna originalnost u vremenu odredili su Huliu Gonzalesu vrlo istaknuto, među najvišim mestima, u celokupnoj burnoj i bogatoj istoriji savremene umetnosti. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 3. 1985, Moment, br. 5, Beograd, april-juni 1986, str. 49-50