Peđa Nešković – slike

Kada je 10. decembra 1984. godine prvi put dodeljena nagrada iz novoosnovanog Fonda ’Ivana Tabaković’ pri SANU, dobitniku Peđi Neškoviću, sledilo je neposredno otvaranje izlođbe slika u Akademijinoj Galeriji. Danas smo već u mogućnosti da razmotrimo valjanost svih razloga žirija pomenutog Fonda da se upravo ovom beogradskom umetniku dodeli rečena nagrada, a u odnosu na mesto i značaj Ivana Tabakovića u okvirima naše savremene umetnosti nameću se određene paralele sa današnjom situacijom. 

Tabaković je ostao zabeležen i upamćen u savremenom slikarstvu po nekoliko izrazitih stvari. Najpre, da je on bio primer veoma radoznalog umetničkog duha sa sklonostima i da medijski eksperimentiše, i da likovnu strukturu svojih radova pokatkad dovodi u granične oblasti za njegovo vreme ’serioznog’ stvaralačkog akta. Na ovakvoj projektivnoj liniji interesovanja Tabaković je često dospevao u ona područja slikarskih traženja koja su se tek naknadno prepoznavala kao aktualna i stilska anticipovanja. A već je ovo okvir u kome se sa pravom smeštaju i slike Peđe Neškovića, posebno one koje pripadaju njegovom poslednjem periodu. 

Peđa Nešković (Bijela, 1938) pojavio se ranih šezdesetih godina sa slikama koje su u odnosu na tada dominirajuće umetničke tokove izgledale krajnje neobično, a u formalnom pogledu veoma sveže i živo. Istanjene strukture bez prostora, preferencija znakovnom i ironičnom, oblikovali su taj njegov početni opus. Odatle nije bilo poteškoća da načini jedan dosta radikalan korak i da započne rad na slikama veoma sličnih shvatanja sa njegovoim današnjim delima koja u osnovi odlikuje jedna posebno definisana prizornost zasnovana na mnoštvu složenih karakteristika. 

Osnovna likovna predstava njegovoih radova bazirana je n jednoj infantilnoj imaginaciji koja je dakako simulirana, ali, kako je čest slučaj u tim prilikama, ona nije izgubila na svojoj uverljivosti i živosti. Repertoar tema kod Neškovića podudaran je sa temama masovnog kič-arta, s tim da je u ovom slučaju ona krajnje sofisticiran sve do jednog novog i slojevitog značenja. Tu tako nailazimo na zvezde iz porno časopisa, na pastoralne teme koje se često koriste kao kućni ukrasi one populacije što se našla na pola puta između ruralne i urbane kulture, zatim poznate slikarske predstave dopisnih ilustrovanih karata i onih kojima se razmenjuju u različitim prigodama dobre želje. Nešković se takođe ne libi da da sličnu interpretaciju i nekih vrlo pozbatih uzora iz istorije umetnosti (primerice, Đota ili Goje), dok je njegova osnovna plastička fiksacija per na subkulturnim fenomenima nego na onima iz repertoara vrlo ozbiljne umetnosti. Utoliko smo ovu izložbu u Galeriji SANU doživeli kao značajan kvalitativni korak u recepciji aktuelne umetnosti i to na mestu koje po prirodi svojih sklonosti teži klasičnim uzorima i tradicionalnim vrednostima. 

To je razlog da se nagrada Peđi Neškoviću iz Fonda ?Ivan Tabaković’ doživi i kao svojevrsno priznanje i podsticaj živim stvaralaškim aktivnostima, onima koje nesumljivo obeležavaju sadašnji trenutak u umetnosti i implicitno i svoje vreme. A pronalaženje kompatibilnih pozicija umetnika, onima kojima je pripadao Ivan Tabaković, može biti samo inspirativno i za sledeću nominaciju za dve godine. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 4. 1985