Jan Dibets – slike/fotografije

U okvirima konceptualne umetnosti sedamdesetih godina ime Jana Dibetsa, holandskog umetnika, veoma često prisutno na velikim i ekskluzivnim prezentacijama Nove umetnosti, u prestižnim galerijama koje su se otvorile prema toj umetnosti koja je upravo bila protiv muzejsko/galrijskog sistema i na stranicama najpoznatijih umetničkih časopisa koji su se sistematski bavili novima pojavama u vizuelnim umetnostima. Dibets je započeo sredinom šezdesetih godina da se bavi slikarstvom postminimalistički orijentisan i tada u svoj program stavlja veliku temu kojom će se kontinuirano baviti – perspektivu i njen učinak u određivanju i opserviranju prostora. Umentičko obrazovanj potom jenastavio u londonskoj St. Martin’s School of Art gde se upoznaje sa delovanjem njemu bliskih Ričarda Longa i Barija Flanagana, pod čijim uticajem Dibets izlazi iz galerija i počinje da radi u prirodi. Tada definiše temu Korekcija perspektive u kojima je radovima postavio pitanje odnosa između pojava postojeće realnosti i predstave tih pojava i jeziku umetnosti što je bilo na glavnom pravcu razvoja unutar konceptualne umetnosti. Sam karakter njegovog tadašnjeg rada ukazuje na to jer je sam vremenski i materijalno nepostojan i otuda se pojavila potreba da se on dokuemntarno sačuva fotografisanjem. Iz tog perioda potiče Dibetsovo zanimanje za medij fotografije koji je takođe stalno prisutan u njegovom radu do današnjeg dana, uporedo sa kojim nastaje još jedna pod-tema njegovog rada: odnos fotografije prema slikarstvu, što je dakako stara tema još iz vremena impresionizma, odn., pionirske fotografije, ali je u Dibetsovom slučaju ona dobla sasvim specifične naznake. 

Naime, Dibets gradi svoju foto/slikovnu predstavu na višesmislenosti kao temeljnog svojstva vizuelnog jezika. On se u svom radu pita: čemu verovati, umu ili oku, iskustvu ili percepciji u okviru dve druge njegove teme – panorama i enterijer. U radovima koji su izloženi u Muzeju na Ušću poput Panorama – moj atelje, Holandske planine iz 1971, ili Struktura vode iz 1975, Dibets predmet umetnosti ne vidi u predstavi tog predmeta već operaciji strukturiranja predstave predmeta. U rezultatima koje je postigao, Dibets je jedan od prvih iz redova generacije umetnika koji su izvršili proboj Nove umetnosti, ne samo na planu sredstava ekspresioje već i u tipu jezika kojim će iskazati novo shvatanje o karakteru umetnosti u današnjim uslovima. 

Jan Dibets j bez sumnje klasični umetnik modernih opredeljenja, upravo onoliko klasičan koliko su to pre njega bili, na primer, Vermer ili Mondrijan iz jednog jedinog razloga: za njega je temeljan uslov umetnosti da ona ostane primerena kriterijumima visokih vrednosti. Za Dibetsa je rečeno i da je u određenom smislu inverzni Mondrijan – do ezoterične apstrakcije, Dibets je od nultnog stupnja te reduktivne tendencije u slikartsvu dospeo do prirode na koji je način sačinio pun krug u beskrajnom nizu umetničkih ciklusa koje možemo da pratimo u istoriji umetnosti. Klasičnost savremene umetnosti sagledava se i u tome, a Jan Dibets je svakako najlogičnija posledica delovanja onog kulturnog fundusa naše civilizacije koji je u svojim najtalentovanijim umovima neposredno nastavio nikad prekinutu genezu poznatu kao povest duhovnog. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 5. 1985