Rada Selaković – slike na kliritima

Slikarstvo predmeta Rade Selaković iako je datumom koincidiralo sa već kultom (1980) godinom tzv. Nove slike, iako je, opet, sadržalo i određene naznake u plastičkoj formulaciji jedne osobene »prizornosti« bliske umetnosti osamdesetih, po velikom broju svojih razloga zapravo podvlači jedan autentičan stvaralački svet izvan poznatih kategorija estetika i poetika savremenog slikarstva. Te godine na prelazu izmedu dva poslednja stilska razdoblja, Rada Selaković je u Galeriji beogradskog Doma omladine izložila dvadesetak slika koje su, mada su poneke od njih i pre toga viđene na grupnim izlaganjima na kojima je ona učestvovala, u našem artificijelnom sistemu označile jednu potpuno novu poziciju unutar figurativnih slikarskih prosedea. 

Najnovije njene slike na kliritnim tablama ujednačenih dimenzija koje su slikane sa obe strane, i koje je izlođila u salonu Muzeja savremene umetnosti, nedvosmisleno ukazuju na nekoliko svojih vrlo specifičnih i promenjenih osobina po kojima se one raspoznaju kao svež i osoben doprinos savremenom slikarskom shvatanju. Najpre, to bi bila krajnje umešno iskorišćena osnovna karekteristika materijala koji upotrebljava, kliritne ploče, a to je njihova transparentnost koja je omogućila da se svaka slika radi sa obe strane, dakle dva puta i da se na taj način dobiju dve različite situacije koje se, međutim, međusobno i dopunjavaju. Na primer, sa jedne strane, da je nazovemo lice, islikan je detalja ženskog tela, a sa druge, na drugom licu, unutar već postavljenih kontura doslikani su delovi odeće. Na taj način Rada Selaković je postigla jednu naročito suptilnu igru na liniji erotskog i putenog, na onim danas dominantnim osobinama jezika umetnosti koje teže izazivanju snažnih emocija ili stimulacija uzbuđenja pred posebno oblikovanim prizorima. Po tim naznakama u radu, po izboru teme, njenom narativnom i materijalnom komentau koji je dosledno sproveden, po pronađenim i svrsishodno upotrebljenoj tehnici slikanja i tačno iskorišćenim sredstvima (podloga, boja) sa čime ukupno, ona uspešno definiše sopstvena shvatanja unutar nekih tokova aktuelnog slikarstva. A po tim shvatanjima ona zasigurno pripada onim ličnostima koje su sredinom osamdesetih godina istakle dovoljno podataka za čitanje i na osnovu autentičnosti i po razlozima autohtonosti. 

Radu Selaković u osnovi podstiče osećanje da u materijajnoj stvarnosti u kojoj smo najčešće pasivni sudionici i potrošači, postoji stanovita duhovnost, neki tanani i samo izoštrenim duhovima primetni odnosi u svetu okolnih oblika koji se samo njima znanim načinima registruju i plastički transformiši do jedne personalne pojavnosti. U okviru tih intencija ovo slikarstvo je bez sumnje postiglo željeni intenzitet, onaj koji je ovu slikarku istakao kao izrazito specifičnu pojavi u našem savremenom slikarstvu. Za slikarstvo Rade Selaković upravo je dovoljno reć da je ono na liniji tendencija figurativnih opredeljenja zapravo osobena delatnost percepcije i emocije, stvarno viđenog i doživljenog i imaginacije materijalizovane do autentičnih slikarskih istina. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 5. 1985