Prištinski krug – crteži i grafike

Izložbom ’Prištinski krig – crteži i grafike’ koja je obuhvatila trideset jedan rad šest mladih kosovskih umetnika (Petar Đuza, Zoran Furunović, Agim Salihu, Imer Šaćiri, Tomislav Trifić i Fatmir Zajmi) predložena je jedna panorama umetničkih sadržaja u sadašnjem trenutku likovnog stvaralaštva u tom najvećem centru umetnosti južne pokrajine. Razlozi ovakvom izboru nalaze se u prikazivanju simptoma jednog vitalnog stvaralaštva u usponu koje je karakteristično za autore koji i po godinama i po shvatanjima pripadaju novim umetničkim generacijama. I bez obzira što su neki među njima već u dobroj meri afirmisani, a pred drugima tek predstoji pravo ocenjivanje njihovog rada, čini se da se u ovakvom predstavljanju stanja ta situacija može uvideti sa nekim novim osobinama. U sklopu takvih odnosa načinjen je okvir koji se smatra dovoljno celovitim i primerenim postavljenom cilju. 

Sa prerastanjem prištinske Pedagoške akademije u Akademiju umetnosti početkom sedamdesetih stvarali su se osnovni preduslovi za negovanje nekih autohtonih i specifičnih shvatanja osobenim upravo tom umetničkom podneblju. Ali se pri takvim određenjima odvajaju nekoliko uporednih tendencija. S jedne strane postoji pred mladim umetnicima nekakva obaveza prema umetničkom nasleđu. Za Agima  Selihua i Imera Šaćirija upravo je glavna osobina njihovog rada da nedvosmisleno pokazuju čvrste oslonce u dugogodišnjem iskustvu kujundžistva i zlatarstva koje Salihu vešto pretvara u čist plastički zapis na grafičkim pločama, a Šaćiri veoma mnogo duguje upravo prištinskoj grafičkoj školi koja je okupila zanimljive umetnike-pedagoge (poput Zorana Jovanovića i Fatmira Kripe). I po ikonografskom sadržaju primećuje se uticaj popularne umetnosti, folklora i dekorativnog ukrašavanja svakodnevnih predmeta. 

Jedan potpuno drugačiji zvuk imaju grafike i crteži Tomislava Trifića i Fatmira Zajmija. U svom radu Trifić se bavi problematikom vizuelnog statusa likovnog prizora koji u njegovoj interpretaciji može biti dvosmislen i u prostorno-fenomenološkoj postavci i u hromatskim i valeskim tumačenjima. Zajmija takođe ineresuje vizuelni status nekog objekta ali u promenama koje su uslovljene vremenskim proticanjem i njegovim odrazima na te predmete. Radovi obe dvojice umetnika najdalje su od neposrednog uticaja tradicije (u poređenju sa ostalim umetnicima na ovoj izložbi). Njihovi crteži i grafike odišu jednom svetskom atmosferom, pomalo anahronom, ali u vrsti komponovanja i umetničkih rešenja po kojima su se odredili, svakako su podudarni sa problemskim likom vremena. 

Pitanje istinske aktuelnosti i plastičkih verdnosti sadašnjeg umetničkog trenutka veoma je zaoštreno u crtežima Zorana Furunovića i Petra Đuze. Za Đuzu je srpsko srednjovekovno slikarstvo osnova slikovnog razmišljanja; fragmenti preostalog živopisa, koloristički registri, slobodna perspektiva, sve su to zajedničke karakteristike njegovog rada i njegovih plastičkih uporišta. Za Zorana Furunovića su nova ekspresionistička traženja onaj pikturalni i semantički okvir kojim obuhvata pojedinačne autentične potrebe da se svom vremenu progovori na adekvatan način. I ako je narativnost ovih radova, izuzev čisto formalnih osobina, u drugom planu, takođe je u samoj tehnici ovih radova, u njihovoj napregnutosti i haotičnoj strukturi veoma očigledan i specifičan trenutak prisutan u njima. 

Iako je ovom izložbom beogradskoj publici predočen tek jedan segment prištinske savremene likovne umetnosti, očigledno je da se unutar tamošnjih stvaralačkih zbivanja ispoljavaju pojave koje taj centar afirmišu na jedan novi način. Unutrašnja polarizacija snaga u Prištini pokazala je da paralelno postoji nekoliko različitih shvatanja koja sem toga što neku umetničku scenu čine zaniljivom, govore i o spremnosti da se pojedini autori sa svojim umetničkim nastojanjima ravnopravno uključe u aktualne umetničke diskusije koje se danas u Jugoslaviji vode. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 6. 1985