Radenko Mišević – retrospektivna izložba

Odjek intimističkog slikarstva 

U saradnji sarajevske Umetničke galerije Bosne i Hercegovine i beogradskog umetničkog paviljona »Cvijeta Zuzorić« najpre u Sarajevu, a sada i u Beogradu priređena je retrospektivna izložba slika Radenka Miševića. 

Radenko Mišević (Rogatica, 1920) prapada onoj generaciji jugoslovenskih umetnika koja je na umetničku pozornicu stupila odmah posle završetka poslednjeg rata, a svojim je delom na svojevrstan način delila sudinu društvenih i ideoloških transformacija koje su obeležile jugoslovensku najnoviju istoriju. Likovnu akademiju u Beogradu završio je 1946. godine (pohađao je nastavu kod Filakovića, Dobrovića i Milunovića) i tada je učestovovao na svojoj prvoj izložbi, da bi potom sledeće dve godine proveo na specijalki kod Nedeljka Gvozdenovića, Ivana Tabakovića i Marka Čelebonovića takođe u Beogradu. Profesor je fakulteta likovinih umetnosti u Beogradu od 1964. godine i Akademije likovnih umetnosti u Sarajevu od 1972. 

Pored toga što je Mišević završavao umetničko obrazovanje u vreme socijalističkog realizma, pisac uvodne studije u katalogu ove retrospektivne izložbe Meliha Husedžinović polemički se postavila  prema  već  izrečenim ocenama da je on pripadnik te estetike i predlaže koncepciju po kojoj je ovaj autor, budući da je još od vremena studija slikarstva bio istinski zainteresovan isključivo za plastičke vrednosti svojih slika i da mu je trajni ideal bio »koordinacija strukture i ravnoteža elemenata slike«, a da je sam Mišević pisao kako se preko motiva ne ide do slike, niti formalno niti idejno ne potpada pod kategorije tog tendecioznog realizma. Kada se danas na osnovu pronađenih i izloženih slika koje su okupljene na izložbi pokušaju odvagati ove dve ocene, čini se da su novija bliža suštinama oblikovanja Radenka Miševića. Ovo u svakom pogledu umereno slikarstvo, proisteklo iz intimističkih poetika naših velikih predratnih majstora sa vrlo jasnim ekspresionističkim referencama, prošlo je kroz procese koji pogađaju čitave generacije umetnika: zainteresovani su za ustanovljavanje naše autentične varijante savremenog izraza za koji se pedesetih godina verovalo da može da proizađe iz srednjovekovnog slikarstva, a zatim je pretrpelo kratkotrajan uticaj apstraktnih istaživanja, i napokon, još i nekoliko tipova figurativnih orijentacija. Ako bi bilo potrebno da se ukratko i shematski periodizuje njegovo stvaralaštvo, čini se da je usled takvog razvoja tačno navesti kako je Mišević prvo prošao kroz fazu školskih radova, zatimi kroz fazu traženja, da bi na kraju umetnički trajao kroz period promena koje su još i danas karakteristične za njegovo delo. Pri tome je za ova njegova duboka artificijelna nastojanja, poput znaka umetničke sudbine, svojstvena intencija da se savlada naturalizam i deskripcija koje je nasledio iz tradicije moderne i da se oni zamene osobenim komoponovanjem, traženjem postojanosti unutrašnjeg ritma u slici. Nije se, tako, libio ni da u granicama sopstvenog temperamenta eksperimentiše sa slikarskim materijalima; na primer kada mu u periodu enformela (za koji je tačno primećeno da duguje svom klasičnijem krilu, i da je on zapravo međuigra koja kod njega treba da dovede do nekih novih plastičkih. rešenja u slici) tradiconalno slikarska sredstva budu izgledala nedovoljna, u ulje će uneti pesak i na taj način nastaviti da slika sve do danas. 

Kada bismo se služili kritičarskim metaforama za Radenka Miševića bismo rekli da je »siva četka srpskog slikarstva« (po ugledu na slično prikazivanje njegove daleke slikarske preteče Nadežde Petrović). I zbilja, u slikarskim iskazima svih rapsodija Radenka Miševića primenjena je sasvim tačna plastička istina do koje je ovaj autor došao neprekidnom koncentracijom na čiste slikarske sadržaje svoje umetnosti. Po posvećenosti tom cilju i po opusu što je pred nama, koji odlikuje nesumljiva plastička homogenost, Radenko Mišević zauzima veoma istaknuto mesto među sada već klasicima posleratne jugoslovenske umetnosti. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 6. 1985, Jedinstvo, Priština, 3. 7. 1985, str. 10