Ivan Tabaković – legat

Od zračenja do kristalizacije 

Kada.smo nedavno jednim povodom (prvo dodeljivalje nagrade Srpske akademije nauka i umetnosti iz Fonda Ivana Tabakovića slikaru Peđi Neškoviću) i tek uzgredno napomenuli kako je Ivan Tabaković sasvim neobična pojava u srpskom slikarstvu, i da je specifična osobina njegovog slikarstva vrlo velika zaloga za dodeljivanje umetničke nagrade sa njegovim imenom, verovatno je neupućenima u delu ovog velikana našeg slikarstva ostalo nejasno u čemu bi se zapravo sastojala ta neobičnost. Veliki kulturni događaj za Beograd kakav je donacija 413 dela Ivana Tabakovića ovom gradu koji je načinila umetnikova supruga Ratislava Tabaković novembra meseca 1983. godine i priređivanje izložbe tog legata u Muzeju savremene umetnosti neposredan je povod. da se nešto bliže objasne razlozi takvog mišljenja. Uz trideset i tri dela koja je Muzej još 1977. godine dobio od samog autora, ova nova donacija je obuhvatila ulja, tempere, akvarele, gvaševe, crteže iz svih perioda Ivana Tabakovića, kao i ciklus Fotomontaže »Fenomenologija ili izvori likovnog istraživanja i stvaranja« iz 1955. »Skriveni svetovi« iz 1960-1968 i kolaže iz ciklusa »Život, misli, snovi« iz 1964-1977, što predstavlja dovoljan umetnički i hronološki okvir za problemsko postavljanje spram njegove umetnosti. 

Tabaković je rođen u Aradu 1898. godine, a u Bukureštu započinje slikarske studije koje 1924. okončava u Zagrebu pohađajući u međuvremenu prvo dva semestra na Kraljevskoj akademiji za umjetnički obrt u Zagrebu, a zatim u Minhenu uporedo Akademiju i privatnu školu Hansa Hofmana (istog onog umetnika-pedagoga koji će posle emigracije u Ameriku predavati slikarstvo i Džeksonu Poloku). Životna hronologija Tabakovića kazuje da je sem čistih umetničkih aktivnosti kojima je do kraja života ostao doslelan, dobar period vremena provodio bivajući socijalno angažovan, te se tako našao i među osnivačima političke  umetničke grupe »Zemlja«, a uporelo sa tim bavio se i umetničkom pedagogijom raspolažući velikim znanjima, tolerantnošću i naklonošću upravo prema mladim umetnicima. No, periodizacija njegove umetničke povesti isto je tako raznolika i zanimljiva. Čak i ako bi se izostavila bizarnost poput one da je Tabaković proveo od 1926. do 1930. godine kao honorarni crtač na Anatomskom institutu Medicinskog fakulteta u Zagrebu, što je rezultiralo u problematiku grotesknog i morbidnog u umetnosti, i uočavanja višeslojnosti fenomena života, a što je sve najavljivalo upravo približavanje njegovog »zemljaškog« perioda, dovoljno je nabrojati da je on osnivač i boegradskih grupa Dvanaestorica (1938) i Šestorica (1954), da je bio profesor na dve likovne akademije u Beogradu i da je sopstvenu umetničku genezu kao retko koji naš umetnik od predratnog intimističkog perioda bez socrealističkog potresa preveo u svoj posleratni konceptualni period velike životnosti i imaginacije, ili u terminima likovnosti: na početku pedesetih godina odigrao se kod Tabakovića poznati »dijalektički skok« od tonskog (slikanja) prema fenomenološkom (u umetnosti). Predtekst ove promene je zanimanje autora za fiziku, svetlost, prostor, dakle egzaktne discipline saznanja koje su nadelje transponovane u njegovom delu do istoričnosti, vremenskog i idejnog. Sam je Tabaković taj proces nazvao »promenom agregatnog stanja«: od zračenja do kristalizacije. U ideji, i još pre u praksi tog, za umetnost uvek delikatnog  trenutka, transformisanja iz jednog stanja u drugo može se kao o ključnom momentu raspravljati o svim nivoima značanja dela Ivana Tabakovića i njegovih poruka. One obaveze koje odatle slede u prepoznavanju duhom bliskih umetnika Tabakoviću nezaobilazne su. 

Ivan Tabaković je svakako svojim delom ostavio trajne tragove u srpskoj kulturi sve do nekih primera iz savremenog slikarstva kada se umetnički kontinuiteti više ne mogu uspostavljati pravolinijski, već na čvorištima i raskršćima na kojim se mestima razrešavaju temeljna problemska pitanja svake umetnosti, i sa kojih se za budućnost sagledavaju perspektive daljih promena i ishodišta. Uloga Ivana Tabakovića za razumevanje i uočavanje takvih tendencija u srpskoj umetnosti još nije dobila direktne i nedvosmislene potvrde, iako je napravljeno nekoliko bez sumnje značajnih studija o njegovom slikarstvu. Ovo vreme će sigurno ići naruku, u tom smislu, opredeljenim analitičarima 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 7. 1985, Jedinstvo, Priština, 6. 6. 1985, str. 10