Dragoslav Đorđević – Izbor ’85

Kontinuitet kritičara 

Umetnički paviljon na Kalemegdanu po četvrti je put organizovao izložbu pod nazivom »Izbor«; ove godine uloga selektora pripala je Dragoslavu Đorđeviću, kustosu Muzeja savremene umetnosti koji je ovom izložbom obeležio trideset pet godina svoga kritičarskog delovanja i dvadeset pet godina muzeološke prakse. Otuda potiče i višeslojnost značenja, ciljeva i intencija ove izložbe koja već dobija oprečna tumačenja, ali je u svakom slučaju jedna stvar u vezi nje neosporna: »Izboru ’85« dat je sasvim specifičan i primetan individualni ton pri čemu je ova selekcija u odnosu na dosadšnje koje su takođe pretendovale da budu u tom smislu autentične, proistekla iz sasvim konkretne kritičarske i muzeološke delatnosti iza koje je stajalo Đorđevićevo uporno eruditsko, intelektualno i profesionalno angažovanje na pitanjima razumevanja i tumačenja pojava naše savremene likovne umetnosti. 

Dragoslav Đorđević je višegodišnji kustos Muzeja savremene umetnosti, zapravo jedan je od osnivača ove ustanove i istovremeno je bio stalni likovni kritičar brojnih dnevnih i periodičnih publikacija. U Muzeju radi na mestu kustosa posleratnog Jugoslovenskog slikarstva, dakle on je najodgovornija ličnost za izgled zbirke slikarstva najnovijeg perioda, u kritici je uporno pronalazio, pratio i ocenjivao mnogobrojne pojave u savremenom slikarstvu od kojih su poneki autori postajali njegovi ne samo profesionalni već i žiivotni prisutnici. Od većine njih Đorđević je sačinio ovaj izbor kojim je obeležio značajne datume svoga rada. 

U rasponu od tridesetak godina smešteno je trideset umetnika na čijem se hronološkom početku nalazi Mića Popović, a na kraju Aleksandar Đurić. Ova dva umetnika na simboličan način obeleževaju ne samo teoretsku i istoričarsko-umetničku delatnost Dragoslava Đorđevića već i u jednom specifičnom obliku i sudbinu i ishodišta savremene srpske umetnosti u jednom njenom dosta važnom segmentu. 

Mića Popović je svojim slikama izloženim 1950. godine pobudio široko interesovanje jednim pravim, učenim i akademskim slikarstvom koje je suprotstavio lažnoj estetici socijadističkog realizma, dok se istovremeno direktno konfrontirao i sa njenom ideologijom opredeljujući se za teme građanskih portreta, žanra i mrtvih priroda. Dakako da je osetljivim duhovima takav odnos prema umetnosti morao ostaviti duboki utisak: Dragoslav Đorđević je nastavio tom linijom pronicanja u čiste umetničke razloge o čemu svedoči izbor učesnika poput Ksenije Divljak, Olivere Kangrge, Zorana Petrovića, Ljubice Sokić, ili Milana Konjovića i Peđe Milosavljevića, kroz čije je poetike i izoštrene slikarske senzibilitete odmeravao sopstvena shvatanja umetnosti koja je nadalje upotrebljavao radi ličnih budućih ocenjivanja slikarskih vrednosti. Povremeni izleti u slikarstvo Petra Lubarde, Ivana Tabakovića, Leonida Šejke ili Lazara Vozarevića, Dragoslavu Đorđeviću su otvarali šire perspektive i razumevanja unutrašnjih njenih istina što su tekle uporedo sa njegovim intimnim afinitetima. A upravo su te naklonosti ponajbolje pokazane kroz dela umetnika srednje i mlađe generacije koje je u najdirektnijem smislu reči »pronašao« upravo Dragoslav Đorđević: umetnici poput Vlade Veličkovića, Božidara Damnjanovskog, Aleksandra Cvetkovića, Dragana Mojovića i Vlastimira Nikolića na vrlo očevidan način posvedočuju o umetničkim opredeljenjima ovog kritičara koji je u svakoj prilici jasno pokazivao znake preferencija sa dobrim razlozima i prema njima je uvek izgrađivao i dosledne stavove. U tom smislu je simptomatičan i izbor najmlađeg učesnika izložbe Aleksandra Đurića koji pokazuje nedvosmisleni kontinuitet shvatanja Dragoslava Đorđevića i u samom biću umetnosti kojom se on bavi i u kritičkim pogledima koje sam zastupa. 

Bez obzira na sve prigovore koji se mogu uputiti ovoj izložbi, ona zasigurno izražava jednu sasvim autentičnu pojavu u srpskoj savremenoj kritici. Sigurno da je Dragoslav Đorđević celokupnim svojim delovanjem ostavio vidnog uticaja na umetnost i umetnike ove sredine, i još više od toga – slikarstvo kojim se on ponajviše bavio danas predstavlja jednu jasno izraženu liniju postojanja i trajanja koja u sasvim značajnom obimu obeležava naše slikarstvo najnovijeg perioda. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 7. 1985, Jedinstvo, Priština, 27. 7. 1985, str. 11